Ове најчувеније ријечи (узвика и питања) југословенског спортског новинарства није изговорио Милојко Пантић, али се ових дана односе на њега као ни на ког другог.
Човјек је ладно дошао на Цетиње да промовише своју књигу – у друштву доказаних србомрзаца Цимеше и ”Шока” Радојичића – и није пропустио да се начуди ”шта ради полиција пред Цетињским манастиром”? Спортски новинар је са невјероватном лакоћом ”прескочио”: белведерске барикаде и запаљене гуме; одсјечени крст на капији Манастира; урлања и псовке на цетињске монахе који су кренули са обновом клозета у сутерену; званичну најаву општинске власти да ће црквену имовину да препише другом… Милојку се ”небо отворило” па је просто прелетио преко тих, јавно доступних тема и почео да се чуди у вези полиције на Цетињу. Дошао из Србије да одигра дупли – пас са србомрсцима, и да се врати назад…
А кад се вратио назад, у Србију, тамо је написао сјећање на претходни боравак на Цетињу, који је насловио ”Црногорци нису Срби а још мање Ђиласова копилад”! Замислите ”човека” који онако слободоумно и демократски поручује како Црногорци нијесу Срби!? Упркос 30% грађана Црне Горе који на посљедњем попису тврде да баш јесу Срби; упркос преко 40% црногорских грађана који су се слободно и својом вољом изјаснили да сопствени матерњи језик зову српским; упркос…па ”брат брату” бар 50% грађана Црне Горе који не одричу неку идентитетску везу са српством, нити им смета име Српске православне цркве… дакле Милојко, Србијанац, нама грађанима Црне Горе поручује ко смо и шта смо!?
Он није рекао да његови цетињски домаћини (поменути Цимеша и чувени Бања Калуђеровић – обновитељ Титове штафете младости и ”аутокефалне цркве” у истом дану…) нијесу Срби – што бисмо му, да је рекао, толерисали – јер би се радило о директном укључењу из цетињског казненог простора. Не – он је написао како ”Црногорци” (шта год му то значило) – нијесу Срби… и додао пар огавних осврта на рачун литија, покојног митрополита Амфилохија и Светосавља… чиме је оправдао сопствени надимак из времена кад се држао спортских микрофона: Милојко ЛуПантић…
Наравно, када видимо ко га овдје цитира и преноси, дође нам некако лакше и његовим аутоголовима се радујемо јаче и више него оном Аугенталеровом, који је Црвену звезду послао у Бари, а Милојка међу новинарске бесмртнике. Али, ево … бесмртник је ријешио да умре. И то – колико год да је добио од црногорских домаћина – рекло би се, код Милојка у Србији, за мале паре…
Милија Тодоровић
