Пише: Мило Ломпар
1.
У типологији модерних превараната, као наследника давнашње вештине вештичарења, после финансијских авантуриста издвајају се агенти-провокатори: „Затим следи категорија у француским криминалним круговима позната као agents provocateurs – агенти провокатори, чији је посао не само да унапреде тобожњи злочин него и да припреме отпор против њега.”[1] У овој двострукости лако препознајемо нашег агента-провокатора.[2] Он свакако настоји да оправда политичку издају Вучић-Брнабић режима. Али, оптужбом да је моја критика тог режима штетна по националну опозицију, јер је политичка а не револуционарна и насилна, он настоји да одреди којим правцем национална опозиција треба да иде. Он, дакле, тежи да профилише какав треба да буде опозициони отпор режиму који сам здушно подржава. Његова препорука, наравно, представља оно што највише користи режиму, који такве опозиционе политичаре лако претвара у своје министре.
И у другом моменту судбине агента-провокатора лако је пронаћи нашег јунака: „Свака од грана њиховог умећа вероватно би била сама по себи недовољна, али повезивањем свог рада они успевају да накупе довољно да преживе.”[3] Неспособан да себи обезбеди новац за живот као електроинжењер, новинар, шофер иностраних агенција, чланкописац, наш агент-провокатор успева да споји сва своја својства унитар изнајмљивања својих услуга. И тако преживљава.
Ова веза између председника Србије и агента-провокатора, односно националне интелигенције која га је пригрлила као свог члана, назначена у првом издању Манекена лажи, директно је потврђена у бурним данима студентског протеста из децембра 2024. и јануара 2025. године. Настао као плод вишедеценијског друштвеног труљења, које се појачало у владавини Вучић-Брнабић режима, дошавши после 28 година студентског опортунизма, овај протест – изазван погибијом 15 људи због пада несавесно обновљене надстрешнице у Новом Саду – одиграо је улогу катализатора на друштвеној и политичкој сцени. Наступио је упад стварности у виртуелни свет симулакрума чија скрама је запосела друштвено ткиво. Јер, појавила се вододелница на којој се морало определити: студентски протест или Вучић-Брнабић режим?
Одговор националне интелигенције био је недвосмислен: Чедомир Антић, Слободан Антонић, Часлав Копривица, Милош Ковић, Зоран Чворовић, нису подржали студентски протест са образложењем да га воде политички представници невладине интелигенције. Тиме су директно пружили руку Вучић-Брнабић режиму који је тврдио да западни (амерички) чиниоци управљају збивањима. Ако је то тачно, остаје нејасно зашто су ти чиниоци прихватљиви када управљају режимом, па се сви представници националне интелигенције посредно сврставају уз њих? Јер, ко год да води друштвени покрет, ништа не спречава људе националне оријентације да се у њега укључе и боре се за оно до чега им је стало.
Њихове изјаве против режима откриле су свој преварни карактер. Занемарујући огромну масу студената, који су зауставили рад четири српска универзитета, као и средњошколску омладину која им се прикључила, запостављајући чињеницу да су се многобројни професори и ђаци средњих школа томе прикључили, да су се укључили представници других еснафа, адвокати, судије, бројни грађани, не уваживши разумну претпоставку да сви они не могу бити политички предодређени у истом правцу и садржају, већ су део разуђене подлоге друштвеног незадовољства, они су се определили за посредну подршку Вучић-Брнабић режиму.
На почетку студентског протеста одлучио сам супротно. У изјави агенцији Бета од 5. децембра 2024. године, оценио сам да није никакво чудо што су студенти Београдског универзитета – и других српских универзитета – прогласили блокаду својих факултета. Штета је што то нису – не ови студенти – учинили раније: Бриселски споразум, неуставно понашање председника Србије, срамотне одлуке Уставног суда, хеликоптерске погибије и погибије на наплатним рампама, јавна батињања неистомишљеника, вербалне и медијске одмазде, устоличена корупција, Француско-немачки план. Но, зар нису све то прећутали и њихови професори?
И када је дуго тињајући револт пронашао свој израз у акцији каква је блокада, одједном су се носиоци власти сетили правила: има оних који се не слажу, настаје велики губитак наставе, одакле новац да се то надокнади. Као да до сада није било понеког ко се није слагао, па се власт на то није обазирала, као да није изгубљено две године наставе због короне, па је власт утеривала људе у куће као у торове, као да новац није потрошен вишеструко више него што је било потребно да се реновира железничка станица у Новом Саду, чија надстрешница је – недуго после свечаног отварања – убила петнаесторо људи. Требало је да се те смрти појаве у тако застрашујућем виду да би се пробудило осећање опште свести у јавности: не мој проблем, нити твој проблем, него нешто што повезује људе у заједницу.
Весници те свести постали су студенти. То је у нашој универзитетској традицији. Од демонстрација за права српског народа, пре балканских ратова, преко међуратних демонстрација, често идеолошки мотивисаних, до послератних демонстрација и оних којима смо били сведоци: 1992, 1996, 1998. Ако знамо како су се грађански професори – између два светска рата – понашали када је власт гонила студенте, када су ректори давали оставке, ако се сетимо како је код подвожњака 1968. године један професор Филозофског факултета добио батине, у покушају да спречи батињање студената, онда су правила понашања јасна: професори су дужни да штите право студената на револт, на побуну, на блокаду. Ако се не слажу са њиховим циљевима, утолико су више дужни да бране њихово право на сопствене циљеве. Ако их циљеви изневере, ако буду преварени, нико им то није учинио, можда их је живот нечему поучио. Али, остаје право на побуну: увек.
Циљано спуштајући стандарде јавног понашања, вређајући сваког неистомишљеника, власт је створила подлогу за политичку издају. Раслојавајући друштво у сваком правцу, цепкајући сваки део друштва, као што непрекидно настоји да подели студенте, поспешујући апсолутни себичлук и похлепу као једини вредан циљ, власт је – уз снажну помоћ западних (америчких) и руских чинилаца – узурпирала право да све уништи. Таква власт је у терминалној фази, јер нема ниједне вредности на коју би се могла позвати: ни националне, ни демократске, ни образовне, ни друштвене, ни хумане, ни прагматичке. Али, терминалне фазе могу трајати дуго. Било би најбоље – што остаје под сумњом – да она крене путем испуњавања разумних захтева који се пред њу постављају: препознавање криваца за пад надстрешнице и потоње улично насиље, прелазна или привремена или експертска или техничка влада, уклањање медијског монопола, избори у регуларним условима.
Буђење опште свести – оспољено у студентској блокади – могло би бити знак настојања да се бродолом друштва ублажи, ако не може да се избегне. Да се има одакле почети. То је најважније. Јер – како је писала Хана Арент − „људи, премда морају умрети, нису рођени да умру него да почну”.[4] У том почетку, у тој блокади апсолутне себичности која изједа и оног који за њом посеже, лежи студентско право на побуну. Оно је вечно: као и живот.
2.
У складу са оваквим уверењем, учествовао сам у телевизијском разговору у емисији Утисак недеље, 7. децембра 2024. године, и поновио свој став да је неопходна корелација националне и грађанске опозиције да би се створило јако опозиционо дејство против Вучић-Брнабић режима. Јер, ако режим спроводи симулакрум политику, он преварно апсорбује оба пола наше политичке сцене: да би се то онемогућило, неопходно је да протагонисти тих оријентација – остајући доследни међусобним неслагањима која су испољена – пронађу тачке сагласности у општедемократским садржајима, у поштовању уставности и законитости, у цивилизацијским стандардима. У складу са таквим јавним опредељењем, прихватио сам позив грађанске групе Проглас да учествујем на једној од њихових трибина. Да сам то одбио, понашао бих се лицемерно: како неко ко се залаже за сарадњу националних и грађанских чинилаца у српској опозицији није спреман да личним примером сведочи о искрености сопствених речи?
После мог учешћа на трибини у Лучанима, у организацији групе Проглас, 24. децембра 2024. године, на којем сам се изнова заложио за сарадњу националне и грађанске опозиције Вучић-Брнабић режиму, и на којем сам осудио недемократско ускраћивање јавне просторије за трибину, која се одвијала напољу, на температури од једног степена, наступио је медијски пандемонијум који је обележио другу медијску кампању против мене. Рекламну крилатицу да један позив мења све могао бих преиначити у тврђење да један говор мења све. Нисам могао предахнути од режимских напада. Они су били распрострти по широкој скали: твитер налози, инстаграм налози, електронски портали, штампани медији, бројни подкасти. Лажне тврдње су се множиле великом брзином: да сам стари сарадник службе; да сам био члан Савеза комуниста; да сам по националности Црногорац. Није пружен никакав доказ, јер ништа није тачно, али је изречено са наумом да буде убитачно.
У пропагандном погону режима очигледно не верују у Андрићеву мисао да много говори о једном човеку оно што се о њему може измислити. Дакле: не може се баш све измислити, јер има ствари које не делују уверљиво. Али, ко је у праву: Андрић или дон Базилио који је поучавао да треба клеветати, јер увек нешто остане у публици?[5] Очигледно је у стожеру пропагандног погона владајућег режима оцењено да истрајно вишегодишње деловање агента-провокатора против мене, које је укључивало писану и изговорену реч на интернету и у штампи, на твитеру и на телевизијама са националном фреквенцијом, лажне профиле, личне и породичне увреде, није дало очекивани резултат. Јер, нити је успело да промени однос јавности према мени нити да утиче да променим понашање, односно да почнем да избегавам критику режима.
Отуд се морало приступити организованом дејству више актера. Тако се појавио, на електронском порталу RT Balkan, 24. децембра 2024. године, да одатле листом буде пренет на режимске портале, текст Слободана Антонића о „корисним идиотима” који су на страни студентског протеста. Сам текст има програмски карактер, привидно је неутралан под насловом „никоме не бити корисни идиот”, као да даје смернице за деловање: баш као у ауторовој комитетској младости. У складу са таквом оријентацијом, текст има сасвим популистички карактер. Тако аутор пише како је наш народ – „добар и простодушан”. Шта то значи? Реч је о класичној грешци хипергенерализације. Ако има добрих народа, онда има и злих народа. Како се то може уопште казати? Има добрих и злих појединаца или добрих и злих политика, али у народу има различитих људи, па се не може тотализовати појам народ ни у једном правцу. Друга срамотна инсинуација у овом тексту има два момента. (1) Студенти су припадници средње класе, потичу из таквих породица, па су отуд подложни деловању „луксембуршких телевизија”, које их усмеравају и воде у њиховом протесту. (2) Већина народа припада нижој класи и има очувану родољубиву свест.
У овим тезама није тешко препознати механизам комунистичке критике сваког незадовољства њиховом влашћу. Када би неко критиковао конкретне садржаје комунистичких поредака, онда би му се узвраћало тврђењем да је његова критика дата из малограђанске перспективе, јер не води рачуна о историјским интересима радничке класе, коју супериорно води комунистичка организација. Као што су студенти носиоци средње класе и супротстављени људима који припадају нижој класе, тако су у комунизму критичари режима носиоци малограђанске класне свести и супротстављени су радничкој класи као мотору историјског деловања. Овај пропагандни механизам, који треба да подјари гнев сиромашнијег дела становништва против студентског протеста, да нахушка грађане једне против других, да изазове поделу која треба да олакша режиму, потиче дакле из наслеђеног стања свести човека који за себе каже да је ни мање ни више него – православни социолог.
Он је заправо узорни настављач комитетске традиције. Када се стављао на моју страну против критичара из редова Друге Србије – без икаквог мог подстицаја или знања – није то било због уверења у исправност мојих ставова, ни из начелних разлога да свако има право на независно мишљење, нити због солидарног односа према мојој личности, него зато што му је она била погодно и употребљиво оруђе у његовом сопственом обрачуну са противницима. Јер, када сам на најгори могући начин, у складу са другосрбијанским репертоаром идеолошких и личних вређања, у серијама нападан од агента-провокатора Вучић-Брнабић режима, њему није пало на памет да се противи ономе што га је раније наводно подстицало да се огласи. Нису, дакле, били у дејству аргументи, ни чинови, него адресе са којих долазе: у комитетском начину понашања никад се није рачунало на доследност, ни на етичност, него на линију власти која се непрестано прати.
Мило Ломпар: „Лажни цар Шћепан Мали“ – драма модерног искуства
Таква је читава стратегија његове аргументације: издвајајући радикални део невладине интелигенције као предмет своје критике, он неоправдано шири њихове исказе на целину грађанске оријентације, у складу са логичком грешком pars pro toto. Није већина људи грађанске оријентације без осећања за националне вредности и интересе, нити су део другосрбијанске идеологије; није ни већина људи националне оријентације без осећања за грађанске вредности и интересе. Њиховим сукобљавањем – у чијој оркестрацији учествује Антонић – режим гради сопствени монопол у одлучивању. Отуд они који су предали српске интересе на Косову и Метохији могу да се лажно представљају као родољуби. Они који се тој предаји нису противили, иако је била противуставна, одједном су против режима због законитости. То је омиљени игроказ Вучић-Брнабић режима: лажемо се.
Антонић, дакле, стратешки сакрива да су управо неки од представника радикалног дела невладине интелигенције део политике Вучић-Брнабић режима. Медијско ликовање због одлуке нове америчке владе да се укине новчана подршка USAID-у, у јануару 2025. године, треба да сакрије чињеницу да је особа која је најдуже била председник српске владе била дугогодишњи службеник управо USAID-а: Брнабић. На диригованом прекиду јавне свести почива коментаторска стратегија Слободана Антонића. Критика другосрбијанских актера служи да се сакрије учешће истих таквих актера у власти. Јер, власт је готово изузета из његове критике, пошто је потиснута на маргину интересовања.
Са становишта генезе Вучић-Брнабић режима то је погрешно. Јер, тај режим је настао у садејству српских популиста и другосрбијанских грађаниста. Портал Е-новине, застава другосрбијанске простоте и порнографије, чији јуришници данас у Autonomiji пишу против мене, годинама је утирао пут Вучићевом доласку на власт: нису им ваљали ни Коштуница ни Тадић, поготово митрополит Амфилохије. Акцију „белих листића”, која је довела 2012. године до победе овог режима, водили су Весна Пешић и адвокат Срђа Поповић, корифеји другосрбијанске интелигенције. Никада није довољно понављати чињеницу да је, када је потписан Бриселски споразум 2013. године, Весна Пешић назвала Дачића и Вучића – Черчилом и Де Голом. Један од мојих критичара поздравио је у Политици – 2014. године – Вучићево приклањање њиховом курсу у складу са формулом да је боље икад него никад.[6] А 2. августа 2017. године Весна Пешић је закључила да је Вучић бољи од националистичких морона.[7] Читав арсенал другосрбијанских и америчких циљева остварен је у Вучић-Брнабић режиму. До тога је дошло обманом, пропагандом, циљаним упростачењем јавности и политичком издајом. Корупција друштва је начин на који режим купује лојалност националних гласача. Тако се и национална интелигенција претворила у режимску интелигенцију.
У својим иступањима у децембру 2024. године, у размаку од два дана, Антонић и Ковић су расејавали сумњу да студентски протести имају прикривени циљ у „аутономашкој” Војводини у односу на Србију. Није било никаквог реалног повода за оваква сумњичења. Шта се догодило недуго касније? У кризи која траје, 8. фебруара 2025. године, оглашава се председник Србије са наумом да се донесе декларација о томе да је Војводина део Србије, па она бива оглашена 15. фебруара 2025. године. Тако је идеја о „аутономашкој” Војводини послужила за неоправдано срамоћење студентског протеста.
Ова идеја је показатељ процеса у којем национални ставови постају режимски ставови, да би потом престали да буду схватани као национални ставови. „Аутономашки” наум може бити схваћен као једна реална политичка претња. Његово порекло је вишестрано. Јер, он представља продужено дејство хабзбуршке константе према српском интегрализму. Као такво, то дејство је имало кристализацију у титоистичком институционалном наслеђу. Они који настоје да га изнова афирмишу циљано превиђају да је сама кристализација плод недемократског и диктаторског поретка. Али, све се то обезвређује у часу када се „аутономашко” дејство потапа у нереалан контекст, односно приписује студентском протесту. Режим то чини да би се отклонио друштвени притисак на власт. А тај притисак је вођен потпуно друкчијим циљевима и настојањима. Тако се историјска заснованост „аутономашког” дејства претвара у инструментално оруђе за одржавање режима. Отуд „аутономашко” дејство губи своја примарна обележја и бива премештено у неодговарајуће окружење. Његов историјски садржај се испражњава од реалног садржаја и претвара у неодрживу фикцију. Зашто је такво понашање антинационално? Зато што у тренутку поновног појављивања „аутономашког” дејства у реалним садржајима, општи амбијент бива тако устројен да га обликује као фиктивну претњу. Јер, образовано је јавно предразумевање које одузима оправданост сваког помињања „аутономашког” дејства. До тога долази услед понашања власти, а не потреба народа и државе.
Ова злоупотреба националних осећања и страхова показала је спремност Вучић-Брнабић режима да употреби једну у студентском протесту непостојећу идеју да би се одржао на власти. То је репрезентативан пример изопачавања националних осећања у циљу подршке режимској политици. Не укључивши се у студентске протесте, упркос видном родољубивом расположењу омладине, сејући – као Антић, Антонић, Ковић, Чворовић, Копривица – сумњу у њихову политичку позадину уместо борбе за њихову подршку, национална интелигенција истрајно потхрањује илузију да овај режим има национални политички предзнак.
Потом је заблистао текст агента-провокатора у којем ме назива „корисним идиотом барјактара културе аутошовинизма”. Овај текст делује као договорена разрада програмских смерница Антонићевог текста. (Оба текста су се појавила у електронском издању Вечерњих новости и Политике од 25. децембра 2024. године.) Као анализа и интелектуални домет, сами текстови су безвредни. Као показатељи намере и природе напада на мене, нису лишени значаја. Они изнова показују колико је лажна тврдња агента-провокатора да је поништен као јавна личност. Јер, његови написи се преносе у главним медијским гласилима режима. Текстови, потом, потврђују моје давнашње – из првог издања књиге Манекени лажи – упућивање на околност да је Слободан Антонић снажно подстакао увршћивање агента-провокатора у националну интелигенцију и да то није било лишено подршке режима: све до ничим оправданог институтског запослења.[8]
Ништа не мења на тој чињеници околност да се, у тексту агента-провокатора, Антонић назива „корисним идиотом власти”. Јер, томе се даје позитиван предзнак, па агент-провокатор закључује како су он и Антонић „корисни идиоти истог човека”, односно председника Србије. У говору у Сава центру од 25. децембра 2024. године, председник Србије је поменуо моје учешће на трибини у Лучанима, назвавши ме „корисним идиотом”, са освртом на „изванредан текст” агента-провокатора. У телевизијском обраћању од 26. децембра 2024. године, у којем мене поново именује „корисним идиотом”, председник Србије је дотакао врело своје мудрости: „Антонић и Ћирјаковић су написали два најбоља текста које сам прочитао у последњих много времена.” Овај исказ потврђује давнашњи утисак да председник не чита много, ако уопште нешто чита: он превасходно гледа телевизије и себе на екранима. Последице су очигледне на сваком кораку и у свакој његовој речи.
Но, пресудан је податак да његов исказ потврђује давнашње индиције, јер открива двосмерну везу ових актера: они сервирају, он поентира. У једној твитер објави, као реакцији на текст Милоша Ковића од 30. јануара 2025. године, агент-провокатор тврди да није никакав бот него ни мање ни више − „идеолог из сенке” председника Србије. Тако се показала утемељеном теза да су бројни јавни напади на мене – у веома дугом периоду – подстицани са исте адресе: са адресе председника Србије.
У пропагандном погону као да је дато упутство да ме треба именовати као „корисног идиота” у свим приликама. Тако је примена те ознаке у односу на мене – у самој кампањи – постала сигнал за блискост властима. Као позиција идиота означена је национална позиција са које се критикује политика српског председника. На ту јавку одазвали су се чланови Покрета за одбрану Косова и Метохије. Били су то они исти људи који нису хтели да потпишу кривичну пријаву против председника Србије због велеиздаје 2020. године, када уопште није било Прогласа, и који – за разлику од мене – нису подржали студентски протест у децембру 2024. године. Није, дакле, разлику унутар националне интелигенције створио Проглас, који – понављам – тада није ни постојао него Вучић-Брнабић режим. Отуд они нису сумњичили и клеветали студентски протест у 2024. години због Прогласа, који га наводно води, него због прикривене подршке Вучић-Брнабић режиму, чије су оптужбе понављали у својим исказима. Отуд су сви, почев од агента-провокатора, у електронским и телевизијским медијима власти, понављали синтагму о „корисном идиоту”, директно ме помињући или недвосмислено алудирајући на мене.
На то су, пак, упућивали они чије су ме алузије одредиле као „патриотски привезак” и „маскировку” Прогласа. (То пише у тексту Зорана Чворовића: објављеном на Новом Стандарду 27. децембра 2024. године.) Њихову одредницу преузели су и моји критичари који нису чланови Покрета за одбрану Косова и Метохије, па је на порталу Вечерњих новости од 27. јануара 2025. године саопштено да сам постао „привезак” не само Прогласа него и Ђиласа. У пар дана, узастопно, у својим текстовима и интервјуима, тако су се понашали: Слободан Антонић, Александар Вучић, Зоран Чворовић, Милош Ковић, Војислав Шешељ, Чедомир Антић. Сви су се – због мог учешћа на трибини Прогласа – стопили у фигуру колективног агента-провокатора.
Колико је њихов напад на мене био необразложен, види се по томе што нису могли да наведу ниједну реч, синтагму или реченицу из мог говора којом би могли показати како изневеравам своје раније ставове у било ком аспекту. То значи да сам – и на том месту – говорио оно што увек говорим. Било је то сасвим у складу са похвалом коју сам давно – у Моралистичким фрагментима – изрекао „корисном идиоту”.[9] Због своје некористољубивости, он је етички неупоредиво изнад слугу режима: без обзира да ли је реч о вратару, батлеру, конобару или забављачу у лику агента-провокатора. Медијски напад на мене био је подстакнут мојим личним сведочењем идеје о заједничком дејству грађанске и националне опозиције у циљу обарања Вучић-Брнабић режима као режима смртоликог симулакрума.
Мило Ломпар: Милошевићев режим је био полицијски, Вучићев је мафијашки (ВИДЕО)
Моји режимски критичари су узурпирали право да одређују где смем да се појавим, а где не смем, без обзира шта говорио. Али, ко оцењује, биће и оцењен. Нема бољег показатеља просташтва и насиља од оваквог предразумевања које тежи да управља понашањем човека који им ништа не дугује, никада им ништа није тражио, кога су вукли за рукав да их подржи у више прилика или да им помогне у више наврата. Истоветни текстови расејавани су по режимским гласилима: алузију Милоша Ковића да сам „корисни идиот” и „фикус” Прогласа изнету на режимском порталу Новог Стандарда пренела су 1. јануара 2025. године електронска издања Политике, Новости, Алоа, Курира, Б 92, и ТВ Пинк. То ме је подсетило начина на који су се партијски комитети обрачунавали са интелектуалцима у комунизму или како су ме у ројевима нападали представници невладине интелигенције поводом Духа самопорицања.
Циљ кампање је био двострук. Медијском буком требало је сакрити две чињенице: да су сви они били против студентског протеста и да теже да наметну разговор о Прогласу уместо разговора о студентском протесту. Они су настојали да наметну лажну дилему: Вучић или Проглас. Права дилема је гласила: Вучић или студентски протест. На политичким вододелницама престаје вијугање и прави се избор. Отуд су све њихове речи у корист студената или против режима − „привезак” и „маскировка”. Јер, крај свих њихових речи, Вучић-Брнабић режим не напада њих него мене: на њих се, напротив, позива и хвали их. Био је то испит на којем су се определили – све тврдећи да је велеиздајнички – за Вучић-Брнабић режим. Зашто су ме уопште нападали када их ни на који начин нисам дотицао и када немају примедби на садржај мог говора? Ако то није погађало њихове интересе, чије је погађало? Режима. Зашто би, иначе, у условима антирежимског протеста, једна опозициона формација нападала другу, која је уопште не помиње? И која, штавише, не рачуна на исту опозициону публику? И у том нападу постала подударна са Вучић-Брнабић режимом?
Но, постоји још један аспект целе ствари, која додатно и можда пресудно осветљава неуобичајено велику концентрацију медијских удара на једног човека и један његов говор. У интервјуу, који преноси портал НСПМ од 8. јануара 2025. године, један израелски новинар описује главну пропагандну матрицу Вучић-Брнабић режима. Њом управља медијски саветник председника Србије – кога у Израелу називају „агент хаоса”: он је „познат уИзраелу по ширењу лажних информација о личностима и стварању веома отровне атмосфере која за последицу има поларизовано друштво”. Јер, основни његов циљ – који се потпуно поклапа са доминантним пропагандним вектором код нас – представља изазивање оштрих сукобљености између субјеката политичког живота. Управо то непрестано чини пропагандни погон режима и посредно то прате они који унапред оспоравају студентске протесте.
И ко још прати такав ритам? Као у најбољем дослуху, на порталу Аутономија, 10. јануара 2025. године, као порталу који заговара другосрбијанску (невладину) идеологију, баштини титоистичко наслеђе и противи се било ком облику српског интегрализма, појављује се напад на мене. Ни они нису изостали. И Аутономија је узнемирена сазнањем о томе да сам гостовао на телевизији Нова С и на трибини Прогласа. Ни њима се – као ни члановима Покрета – не допада идеја о сарадњи националне и грађанске опозиције у циљу обарања Вучић-Брнабић режима.
Наставиће се…
Видети: Милош Ковић: Одговор Милу Ломпару, или још један прилог за историју српске неслоге
Извор: НСПМ
