Kada je u Lažnom caru Šćepanu Malom odlučio da, u okruženju svih pripadnika herojskog sveta, srpskog i vaseljenskog patrijarha, jedino mladi arhiđakon Petar odbije dar lažnog cara, Njegoš je naznačio svetost onoga koga je 1835. godine i proglasio svecem. On je nagovestio ličnu izuzetnost svog prethodnika na vladičanskom tronu: Petra I Petrovića Njegoša. Samo, dakle, ovaj svetac ima snage da odbije dar sablazni, da ne pristane na demoničku vlast lažova, da očuva ideju svetosti u času kada se sumrak sve snažnije spušta na sudbinu herojstva. Samo svetac odbija epohalnog glasnika nihilizma. Ko je, otud, bio – u istoriji i narodnom predanju – ovaj najznatniji od svih crnogorskih vladika, koji je zapamćen pod imenom Sveti Petar Cetinjski?
Njegovo svetovno ime nije uopšte poznato. Rođen je 8. septembra 1748. godine, da bi sa navršenom dvanaestom godinom bio zamonašen 1760. godine. Od tada je boravio u manastiru Stanjevići kod vladike Save. Vladika Vasilije ga je poveo sa sobom u Sankt-Peterburg sredinom 1765. godine, da upotpuni obrazovanje. No, kako je vladika Vasilije ubrzo umro, marta 1766, morao se jerođakon Petar vratiti u Crnu Goru već u toku meseca jula, ne ostavši u Rusiji ni punu godinu dana. Već za vreme vlade vladike Save, 24. jula 1775. godine, arhimandrit Petar Petrović krenuo je – na čelu jedne delegacije – put Rusije, da bi zastao u Beču, jer mu rusko poslanstvo nije dalo putne isprave; nije, štaviše, uspeo da zainteresuje ni austrijske vodeće ličnosti za sudbinu Crne Gore. U pismu iz Beča, koje je – 26. avgusta 1775. godine – uputio vladici Savi piše da su „ova sadašnja putovanja vrlo teška”, da im nisu dati pasoši, da je „sve skupo”, da su se u Rusiji promenile prilike, jer je Orlov „izgubio onu svoju prvašnju moć”, a na njegovo mesto došao je Potemkin, i da se ni od austrijskog dvora ne treba sada nadati „nikakvoj stvari”. Tako je nagovešteno stanje koje je njegovog naslednika, pesnika Gorskog vijenca, podstaklo da u jednom pismu jaukne: „Tesno mi je otvsjudu.”
Smrću vladike Save (7. marta 1781. godine) i vladike Arsenija Plamenca (15. maja 1784. godine) snažno je aktuelizovano pitanje arhimandritovog zavladičenja. Pozvan od strane arhiepiskopa Mojsija Putnika 11. i 19. avgusta 1784. godine, ponevši potvrde guvernadura i serdara o izboru za episkopa, lako dobivši od austrijskog cara dopuštenje da ga hirotonišu u Karlovcima, Petar Petrović je ipak morao čekati na izbor, jer je na putu polomio desnu ruku, pa se vratio u Beč i lečio punih šest meseci. Početkom oktobra Mojsije Putnik je pozvao dvojicu episkopa, bačkog Josifa Jovanovića Šakabentu i vršačkog Vićentija Popovića, da sa njim izvrše posvećenje. Dan pre same hirotonije održana je sednica Sinoda, na kojoj je formalno doneta odluka o hirotoniji, odnosno izvršeno narečenje budućeg episkopa „Černija Gori, Skenderiji i Primorja”. I karlovački vladika Jovan Jovanović učestvovao je u hirotoniji. Ona je izvršena 13/24. oktobra 1784. godine u katedralnom hramu, odnosno sabornoj crkvi Svetog Nikolaja u Karlovcima, dok su ranija saznanja tvrdila da je to bilo u tzv. Donjoj crkvi Apostola Petra i Pavla. Godinu dana kasnije, Petar I je naveo da je u svemu učestvovao i pakrački episkop Pavle Avakumović, ali u istorijskim izvorima o tome nema podataka. No, ostalo je nesporno da je cetinjski mitropolit hirotonisan u Karlovačkoj mitropoliji: policentrični integralizam srpske kulture dobio je novi beočug.
Mesec dana posle posvećenja u Karlovcima, vladika se pismom iz Novog Sada od 26. novembra 1784. godine obratio mitropolitu petrogradskom i ruskom sinodu, u kome je govorio o potrebi crnogorskog sveta da dobije škole, štampariju i „vse što nauka dat možet”. Pokazuje se da nije mislio mimo duhovne situacije vremena, da je razumevao dobra značenja prosvećenosti i da je utro put svom nasledniku, koji je označio magistralni pravac kretanja kako svog naroda, tako i osnovni zadatak srpske kulture: da postane – kako je precizno obeležio Ivo Andrić – prosvećen, ali svoj. U skladu sa tradicionalnim običajima koji su podrazumevali da odluku naroda i mitropolita potvrde ruski dvor i Sinod, došlo je do vladikinog odlaska u Rusiju 1785. godine, sa pasošem koji mu je izdao ruski poslanik u Beču, Štakelberg. Vladikin boravak u Šklovu, na imanju generala Simeona Zorića, na koje je došao u pratnji Frana Dolčija, budno je pratio Sofronije Marković, koji je bio na položaju u ruskom ministarstvu spoljnih poslova, i koji je širio neistinu da pravoslavni vladika crnogorski hoće da uz pomoć latinskog popa Dolčija – koji je i austrijski špijun – Crnu Goru prevede u katoličku veru.
Voljom kneza Potemkina do vladikinog poklonjenja carici nije došlo, već je vladika, bez pravog objašnjenja, grubo, trećeg dana po prispeću, pod vojnom pratnjom, proteran iz Rusije: bilo zbog rusko-austrijskog sporazuma iz 1782. godine o podeli interesnih sfera na bačkanskim područjima Osmanskog carstva, bilo zbog ruskog uverenja da je vladika suviše naklonjen austrijskoj politici. „Kao Hrista od Iroda do Pilata” – veli vladika Petar I – „tako je i mene zvijer zvijeru predavala na trzanje k većemu mom opskrbljenju i poruganju”. Uprkos zakasnelom pozivu Katarine II da se vrati, vladika se zarekao da njegova noga više neće kročiti u Rusiju. U povratku je boravio oko mesec dana u Veneciji u kojoj ga je primila „visoka presvijetla i preuzvišena gospoda mletačka”. Vrativši se u Crnu Goru, vladika je stalno sa narodom: u početku (1787‒1809) boravi najčešće u manastiru „na Stanjeviće”, da u preostatku svoje vlade mahom bude u cetinjskom manastiru („na Cetinje”).
Na ruske primedbe povodom njegovog zavladičenja u Austriji, odgovorio je da se jurisdikcija Svetog Sinoda ruskog ne proteže na Crnu Goru; uporno je pravio planove za oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda – i u potonjim godinama – koji nisu bili uvek usaglašeni sa sporazumima Rusije i Austrije. Vladao je poukom, primerom, kletvom: „u mene izvan pera i jezika ne imade sile nikakve za privesti nepokorne na poslušanije”. Kada ne može da se licem u lice nađe sa svojim sagovornicima, vladika Petar I im šalje pisma, proglase ili „poslanice”, dok ih je on uvek i jedino nazivao „knjigama”. U tim „knjigama” zabeleženo je šta je on mislio i osećao, kao i govorio i činio u pojedinim istorijskim i svakodnevnim okolnostima; pored toga, kakve su bile prilike i ljudi u zemlji u kojoj je vladao. To su sadržaji koji same „knjige” čine istorijskim izvorima, visoke verodostojnosti i najveće vrednosti. One su tekstovi vrhunske mudrosti, životne i državničke, kao i tekstovi autentične prozne umetnosti, u kojoj ima tragova istinske poezije.
Premda je Mahmud-paša Bušatlija, skadarski vezir, osvojio Cetinje i porušio Cetinjski manastir 23. juna 1785. godine, vladika nije klonuo duhom nego je – molbama, kletvama, savetima – ujedinio crnogorska plemena i, prihvativši pismo austrijskog cara (17. april 1788) i gramatu ruske carice (11. maj 1788), ušao u nove sukobe sa Turcima. U bici na Martinićima (2/13 – 11/22. jula 1796) „mala srpska vojska” Crnogoraca, Pipera i Bjelopavlića od 9.000 ljudi pobedila je tri puta brojniju tursku vojsku u kojoj su ratovali i Kuči, Bratonožići i deo Vasojevića. Naraslo narodno samopouzdanja iskoristio je vladika da ideju jedinstva zakonski oblikuje na zemaljskom saboru na Cetinju (6/17. avgust 1796). Tada je, u prisustvu predstavnika četiri crnogorske nahije, usvojena Stega koja se smatra prvim crnogorskim zakonskim tekstom. U bici oko sela Krusa, u Lješanskoj nahiji, u kojoj su se suprotstavili turskoj vojsci koja je brojala više od 30.000 ljudi, tri puta malobrojniji Crnogorci izvojevali su veličanstvenu pobedu (8/19. septembar – 22. septembar/3. oktobar 1796). Trijumf na Krusima proslavljen je prenošenjem na vrhu koplja odsečene glave skadarskog vezira kroz čitavu Crnu Goru, do zidina Cetinjskog manastira, isticanjem zadobijenih trofeja i svečanom kolonom formiranom na Cetinju (28. septembar/9. oktobar 1796).
Ove bitke su prekretne tačke u crnogorskoj istoriji. One su vođene sa naumom da „smo došli, mili moji vitezi i čestiti junaci, došli smo da s neprijateljem našu krv prolijemo; došli smo da osvjetlamo obraz pred svijetom; došli smo da pokažemo neprijatelju naše vjere, našeg imena i naše predrage slobode da smo Crnogorci, da smo narod, narod voljan, narod, koji dragovoljno za svoju slobodu bori se do posljednje kaplje krvi”, pa „zato na oružje i na krvavo polje, mili vitezi – da pokažemo neprijatelju šta su kadre junačke gore! Da pokažemo da u nama neugašeno srbsko srce kuca, srbska krvca vrije, da pokažemo kako gorskoje junaka mišica junaštvom nadmašuje na bojnom polju svakog dušmanina!” Ove bitke su učinile da svet počinje posmatrati Crnu Goru kao posebnost i celinu, dok je vladika Petar I od njih počeo da pretvara svoju zemlju u organizovanu i na zakonu utemeljenu zajednicu.
Nepune dve godine posle donošenja Stege, doneta je odluka na narodnoj skupštini (19. maj 1798) da se u Rusiju uputi emisar, arhimandrit Stevan Vučetić, kako bi uručio caru Pavlu pismo o uređenju zemlje i osigurao pomoć u ostvarivanju ovog nauma. Budući da ruski car Aleksandar I nije pokazivao spremnost da podrži ujedinjenje Crne Gore i Boke kotorske, došlo je do vladikine spremnosti da uspostavi saradnju sa Napoleonovom Francuskom. Kada je – nezadovoljna takvim ponašanjem – ruska vlada odlučila da ga uhapsi i ukloni iz Crne Gore, ona je uputila – 2. oktobra 1803. godine – grofa Marka Ivelića koji je trebalo da osigura podršku glavara za takvu odluku. On je doneo rusku osudu vladike, iza koje je stao Aleksandar I, jer se obratio samo njima, dok je ruski Sinod direktno obratio vladici, optužujući ga za zloupotrebu ruske materijalne pomoći. No, lojalnost glavara i guvernadura Vuka Radonjića potvrdila je poverenje koje uživa Petar I. On je, pak, svoju odanost Rusiji dokazao uklanjanjem opata Franje Dolčija kao ključnog faktora u politici inače neuspešnog približavanja Crne Gore Francuskoj. Na narodnom zboru, okupljenom oko vladike, na Cetinju 17/29. avgusta 1803. godine, doneto je novih sedamnaest članova Zakonika opšteg crnogorskog i brdskog.
Dalje jačanje ruskog uticaja u Crnoj Gori, u duhu poverenja vladici Petru I, videlo se u slanju 3.000 dukata kao zaostale materijalne pomoći i u upućivanju Stefana Sankovskog – u martu 1805. godine – kao ruskog carskog poverenika, koji se angažovao u pitanju rešavanja crnogorskih granica. U zajedničkim vojnim akcijama sa ruskom flotom, Crnogorci su zauzeli u Boki kotorskoj sve one tačke koje nisu bile u austrijskim rukama, uključiv i ratovanje na teritoriji oko Dubrovnika, u koji su prethodno ušli Francuzi, i koji su Crnogorci i bombardovali granatama. U nastojanju da spoji Crnu Goru i Boku kotorsku, vladika Petar I je sazvao u Dobroti (29. oktobra/10. novembra 1813) skupštinu Crnogoraca i Bokelja na kojoj je usvojeno mišljenje da Boka kotorska i Crna Gora treba da sačinjavaju jednu provinciju.
U času kada je – na osnovu mirovnog sporazuma od 30. maja 1814. godine – Boka kotorska pripala Austriji, došlo je do velikog razočaranja u rusku politiku. U pismu ruskom imperatoru, Petar I je napomenuo kako je izgubljena svaka nada koja je „od starine gajena prema Rusiji”. Odrešit, i u svom osećanju pravde nepotkupljiv, vladika Petar I je, u pismu Italinskom, ruskom poslaniku na Porti, optužio petrogradski kabinet da je svojom politikom doveo Crnu Goru i njega kao vladara do „krajnje propasti”. Bilo je to jedno od periodičnih razočaranja koje je imperijalna politika priređivala svojim dalekim sledbenicima.
Uvidevši od kolikog je značaja da se za oslobođenje srpskog naroda bori zajedno sa Karađorđevim ustanicima, Vladika Petar I je uputio Savu Plamenca srpskom voždu koji je javljao kako jedino oružje „hrabrih Serbov Černogorcev” i zajedničko delovanje može dovesti do uspeha. Karađorđe je uputio poziv da se dve vojske sastanu na Tari. Njegove pobede nad Turcima kod Sjenice i Suvodola doveli su u priliku jedan broj Crnogoraca, Vasojevića i Brđana da se sretnu sa Srbima iz Srbije. Kada je morao da napusti Sjenicu, zbog zaustavljanja posledica usled poraza na Čegru 1809. godine, Karađorđe je zahvalio vladici Petru I što je zadržao Turke „od Skenderijske države, Gercegovske”. Dobri odnosi između vladike Petra I Petrovića Njegoša i kneza Miloša Obrenovića, uspostavljeni sredinom jula 1815. godine, trajali su sve dok nije ubijen Karađorđe. Taj događaj je vladika ocenio kao surovo „varvarsko zlodejanije”.
Miloševo shvatanje uloge Crne Gore u kontekstu nacionalnog oslobođenja (1829) izazvalo je precizan odgovor vladike Petra I: „Što mi pisat izvolite da Crnagora edva, iliti ne može imat vot u srbskom narodu, to mene mi se čini da to spravedlivo bit ne može, budući da iako ova strana po prostranstvu svoemu odveć e mala, ali po mjestnomu položeniju, po hrabrosti naroda i po svojoj nezavisimosti do sada e bila odveće važna, i jest li ne više, to ne manje u Evropi izvjestna, koljko sama Srbija. Dokazateljstvom svega služi važnosti ove strane, da od vremena izgubljenja srbskoga carstva, između svieh česticah srbskoga naroda, edna se e toljko Crnagora našla, koja e do danas udržala u cjelosti glas, slobodu i vjeru hristijansku.” Ova predstava o Crnoj Gori kao poslednjem ostatku srpskog srednjevekovnog carstva, kao neugasloj iskri srpske slobode, ostavila je vidnog traga u pismima i delima pesnika Gorskog vijenca. No, opšti kontekst spoljne politike Crne Gore i Srbije bio je predodređen evropskim sistemom sila koji je uspostavljen završetkom ratova protiv Napoleonove Francuske. Bio je to sistem koji je isključivao bilo kakvu promenu u nacionalnom i državnom pogledu. Kao njegov presudni garant, pojavila se politika Nikolaja I, čiji je uticaj i u Evropi i na Porti bio dominantan tokom prve polovine XIX veka: sve do Krimskog rata.
Sámo upravljanje neposlušnim i svojevoljnima podanicima znalo je biti izrazito tegobno, pa je vladika Petar I katkad, kao u poslanici Njegušima, od 1823. godine, bio primoran da poruči: „Ja sam odavna vidio da ovdje živjeti ne mogu, i evo dođe vrijeme da od sile cetinjske pod starost bježim iz Cetinja… Da među Turcima živim, ne bih toliki zulum trpio koliko trpim od Crnogoracah.” Mučen kostoboljom, bio je živa slika vladarske nemoći i neugaslog autoriteta: premda ga se nisu bojali, jer nije imao ni perjanika ni vojnika, ni oružja niti novca, njegovi podanici su ga poštovali na nevidljiv način. Jer, njegova reč je ipak prodirala u okorela srca, otkrivala u njima neiskušan strah i strepnju, zauvek stvarala predstavu o živom svecu među njima. Na tom temelju je bilo lako kristalizovati predstavu o njegovoj svetosti i proglasiti ga za sveca: kao što je to učinio njegov naslednik 1835. godine.
Poslednjih godina života vladika Petar I je čitao istorijske spise i prikupljao dokumente o crnogorskoj istoriji, pa je kao plod njegovog rada posmrtno izašla njegova Kratka istorija Crne Gore u „kalendaru crnogorskom za godinu 1835”: u Grlici. To je bilo u skladu sa njegovim dugogodišnjim čitanjem knjiga, iz kojih je učio i koje su mu služile za predah u teškim životnim uslovima, sa njegovim brojnim nastojanjima da unapredi sopstvenu biblioteku, kao i njegovim dopisivanjem sa znatnijim srpskim piscima njegovog vremena. Na taj način je postajao učesnikom evropskog duha XVIII veka i građaninom prosvećene Evrope. Vladika Petar I Petrović Njegoš umro je na Lučindan 30. oktobra 1830. godine.
Dugoveki crkveni i svetovni poglavar Crne Gore bio je njeno pero i njen mač, njena čast i poštenje, pa je kao pobednik u bitkama na Martinićima i Krusima, kao dostojanstveni pregovarač sa mletačkim, francuskim i austrijskim generalima, očajnički pozivao na prestanak domaćeg rata među svojim sunarodnicima, da bi – uprkos svim negativnim iskustvima – verno sledio Rusiju, uveren da ko je protiv Rusije taj je protiv Slovena, i povezivao se sa Karađorđem, čiju je mučeničku smrt istinski ožalio. Tragovi njegovih misli sačuvani su u brojnim poslanicama, koje klasičnim jezikom naše narodne i pisane tradicije, biblijskim patosom i neuporedivim ličnim tonom, spajaju različita svojstva pisma kao žanra u srpskoj književnosti. Ima u njima od Dositejevog poverenja u prosvećenost, od neprestanog vapaja za osnivanjem i unapređivanjem škola, ma koliko da su se ova dva čoveka razlikovala. Ima u njima od Vukove tvrde racionalnosti u sagledavanju događaja, od realističke procene događaja i okolnosti, od shvatanja sve opasnosti koja vreba mali narod u suočenju sa slepim diktatom velikih sila. Ali, ima i od duboke heroičnosti naše narodne poezije, od poetskog poverenja u istinu i pravdu, u uspravni korak malog naroda. Ima – i to je najuzbudljivije – u njima i skrivenog ličnog tona, duboko zapretanog u slapovima rečenica posvećenih obavezama, događajima i ljudima, kao traga jedne lične izuzetnosti.
*Beseda održana na dan Svetog apostola Luke, koji je i dan Svetog Petra Cetinjskog, 31. oktobra 2023. godine, u Sremskokarlovačkoj bogosloviji.
Izvor: iskra.co
