Пише: Проф. др Мило Ломпар
Има доктора чији је највећи успех у животу то што јавно не зна да је некога лечио. То је била победа. Као музичар, успео је да пропадне. Од малих ногу, увек под заштитом интересних група и близак власти, увек у немилости медија јачих страних ауторитета, ово је човек без основног знања о томе о чему јавно говори. Он није само медицински већ и медијски дилетант, лишен моралних обзира. Свет из којег је изашао још у титоистичкој Југославији био је блазан, одвратан, корумпиран, покварен, ослабљен, празан, снобовски и егоистичан београдски свет: суштински неспособан за врлину и вредност, у вечном јазу између логоса и етоса, као јаз који поново потврђује древно веровање да нема логоса без етоса. Из тог света је произашла невладина (несрпска) интелигенција као интелектуална основа Демократске странке.
У време када је постао саветник председника Бориса Тадића као идеалан представник света из којег обојица потичу, доктора музичара живот је додатно наградио. А када се власт променила, стигла је још једна животна награда: од саветника бившег председника Србије претворен је у медијског слугу садашњег председника. Тако је испунио своју одметничку судбину. Међутим, како крпа увек остаје крпа, па тоне у одвод без обзира у чијој је руци, имао је и повремену обавезу да вређа бившег послодавца. Несвестан да више ни на који начин не може да се понижава, оно што је урадио када је дошао да „дисциплинује” редакцију Политике у име Бориса Тадића, наставља да ради – у полипској мрежи медијске превласти власти – против оне на које упире прстом.
Када сам – у интервјуу за агенцију Бета 20. марта 2023. године – изјавио да „неуставно понашање председника Србије Александра Вучића ствара стање трајног државног удара, јер власт доноси одлуке до којих је нема право“, објавио је моју фотографију и свој коментар на Твитеру: „Тренутно највеће идеолошко зло у Србији… средиште окупљања екстремистичких талога, косовских профитера и лажних патриота И наравно, природног савезника Куртија „независних“ медија“.
Ово је објављено без икаквог личног мотива са моје стране. Дакле, то је очигледан резултат директног политичког поретка и идеолошке мржње. Ово је суштинско својство агента-провокатора. Помало ублажена дефиниција зла као идеолошког уклоњена је у следећој публикацији, па сам добио апсолутну дефиницију: „Ћирјаковић је у праву“. Овај човек је велико зло.“ Ја више нисам само идеолошко зло него зло као такво. Као да је појачана одредница израз неког незадовољства учинком претходних поступака агента-провокатора. Подржавање другог агента-провокатора открива савез агент-провокатор као унутрашња карика која обезбеђује повећану пропусност ка истом циљу и, што је најважније, истом принципу.
Употреба манихејских термина – писао је одметнути историчар о „слугама сатане“ – показује како се испод наводних европских и цивилизацијских намера крије свест о потискивању неистомишљеника: класична комунистичка свест умотана у европску агенду, са западним (америчким) подршка Као што је историчар одметнуо од мухамеданског олоша, доктор је користио речи као што су олош и шљам. друштвени положај као што је Телевизија Нова С, јер се избегавају да буду именовани како сам их ја увек називао: као Американци ретко прелазе ту границу од стране агента-провокатора па због дослуха са Западом (америчким) од стране политике. Агент-провокатор увек брине кога може окривити.
Употреба деце је један од лајтмотива владајуће пропаганде. Тако је медицински музичар оценио да је Дух самоодрицања безвредан, јер му је тако рекао његов син. Јавности представља приватност своје породице. Како председник Србије на Инстаграму објављује информације о свом сину. Која је сврха ових наизглед бесмислених поступака, јер су лишени разума? Требало би да изазову реакције које су негативно усмерене према члановима породице. Тиме приватност постаје политичка чињеница: долази до померања пажње, јер се заборавља порекло појављивања члана породице у реаговању, ко је уопште наметнуо свест о њему, колико је његов изглед – банализује политички садржај. ситуације или мишљења, како јавна и општа ствар постаје приватна.
Сврха је постигнута: агресивна и негативна реакција, изазвана увредљивим садржајем, постаје основ за лажну тврдњу о породичној претњи особе која вређа особу коју медији прогањају. Коришћење сопствене деце у пропагандне сврхе, јер се рачуна на ефекат који таква употреба изазива у јавности, показује да систем симулакрума потчињава целокупну индивидуалну свест, јер се она интернализује до крајње приватности. Лаж је потчинила целокупно биће агента-провокатора: он лови као да је прогоњен, поништава свест о лажи да би лагао себе, издаје себе да би издао.
Када сам – у интервјуу дневном листу Нова С – негативно оценио подршку Драгана Ђиласа капитулацији председника Србије у Бриселу 2023. године, капитулацији која подразумева признавање државне независности Косова, капитулацији коју сам предвидео Давно и управо, још 2012. године, председник СПС-а, овај некадашњи лидер ДСС, чији је узор Војин Димитријевић, пожурио је на Телевизију Н 1 да ме оптужи да позивам на санкције, повратак на деведесетих и ништа мање од – рата.
Да ли је чудо што су ове оптужбе пренели режимски таблоиди? Или је чудније што су прорежимски чланак о Стању ствари, у којем се тврди да се препоручујем будућим властима, пренели портали који подржавају опозицију? Чак и летимичан поглед на најновије медијске нападе на мене – са адреса као што су Хелсиншки комитет и Партија слободе и правде – показује да је тврдња једног одметника и режимског плаћеника да нисам био на удару невладине интелигенције дуго времена је једноставно лаж. И тако се као најјача опозиција појављује човек који – као ја – нема ни странку ни организацију? То се поклапа са драмом Хенрика Ибсена Јавни непријатељ, у којој се појављује чувена реченица: „Човек је најјачи када је сам“.
И тако је председник Странке слободе и правде плашио грађане страшних деведесетих, како их је човек провео у Прагу, док сам их ја – у његовој пропагандној домишљатости – прижељкивао, ваљда зато што сам све време био у Београду. , као опозициони универзитетски асистент. Развијен је предлог: рат доводи до одласка младих у иностранство. Одатле сам индиректно постао одговоран за одлазак младих у иностранство, ваљда зато што никада нисам био на власти и што ми цела породица – све до унуке – живи у Београду. У његовој жалости због одласка наше деце, слично председниковој борби за нашу децу која служи да се оправда колонизација земље, остало је нејасно да ли се неко од његове деце школовао у иностранству? Ако јесте, зашто? Зато што није било рата и усрећио нас је тиме што је био на власти? Да нисам и њих отерао?
Иронично је оценио моје речи као „премудре“ Ова реторичка етикета показује да Александар Вучић није случајно дошао на власт: не само да му је пут поплочан идеолошком кичмом политике Бориса Тадића, већ је био раширен примитивизам за његов долазак у Србију. форма Драгана Ђиласа, пропагандни слуга демократског и прогресивног председника била је иста: музичарски доктор. Сви они деле заједничку матрицу моћи која гласи: кад је тако паметан, зашто нема новца. а власт попут нас Свођење целокупног постојања на њену материјалну форму обележава дух времена и невладину и националну страну политичког спектра у нашој земљи тамо где НАТО није могао да продре у структуру општег свести код нас: дакле НАТО на други начин.
Постоји инжењер електротехнике који никада није био јавно вредан онога за шта је школован, али је његова употребна вредност произашла из менталне и неморалне ренте у коју се упрегнуо. Он је – сам тврди – служио као ратни слуга страним агенцијама у годинама распада титоистичке Југославије. Понекад је ишао и даље од тога. Тако је у Невсвееку, 12. октобра 1998. године, уочи америчког бомбардовања наше земље, активно учествовао у стварању уједначеног јавног мњења у западним друштвима. Коментар Николе Живковића о овоме остао је у Погледима од 1. фебруара 1999. године, јер Њузвик није хтео да га објави. Лист је, дакле, заштитио свог аутора, јер је писао потпуно у складу са уређивачком политиком.
Тренутак у коме се овај текст појављује у Невсвееку је препун злослутног садржаја: Милошевић и Холбрук преговарају у Београду, постоји претња бомбардовања ако Влада Србије не дозволи међународне (америчке) верификаторе на Косову и Метохији.
Медијска припрема је свеобухватна: „У том истом броју ‘Њусвика’ на насловној страни је фотографија у боји на којој се види ‘масакрирано мало дете’. Изнад те фотографије великим словима пише: „Масакр као стил ратовања“. Испод слике пише: „Хоће ли НАТО окончати бол Косова?“ Србија: европска нација ван закона.“ Прва страна гласи: „Зашто су Срби толики злочинци и да ли ће се заиста нешто учинити да се они зауставе?“ А наслов чланка је директан у својој сугестивности: „Бити Србин“ није проблем у политици једног режима, већ у припадности једном народу.
Ситуација је супротна, јер је садржај чланка у савршеном складу са насловом, што значи да се воља аутора у потпуности поклапа са редакцијом. Јер аутор покушава да погоди центар западних (америчких) очекивања: „Када путујем у иностранство, ухватим себе како гледам патетику. Пре него што странац пожели да ми постане пријатељ, морам да докажем да нисам чудовиште.“ Оцртава се пут самоодрицања: дакле, пре странчеве жеље за пријатељством, за такву жељу се мора препоручити. се постиже речима и делима – попут чланка у Невсвееку – који доказују да човек није чудовиште, иако није унапред обезбеђено човечанство, онда је угрожена и жеља за пријатељством туђинске жеље је прави ментални пакао за аутора Њузвика инфериорност због несреће која га је учинила Србином.
„Представљајући се у иностранству као ‘Бугар или Хрват?'“ Да би убедљиво доказао своје одбацивање политике тадашњег режима, покушао је да докаже своје одбацивање сопственог народа, па је написао да је прикрио своје. Српске националности, јер се представљао као Бугарин или Хрват. Али испуњавајући очекивања америчке пропаганде, овај плаћеник показује колико је лажно његово грађанско самоопредељење. Када неко ко се изражава као грађански оријентисан крије своју националност, то значи да издаје индивидуалистички мандат своје оријентације. Јер ако су људи само појединци, а не чланови заједнице, зашто је важно које су националности, чак и до те мере да се то крије? Уместо да се самосвесно – у духу либералног индивидуализма – упусти у разбијање западних (америчких) предрасуда, он их потврђује усвајањем предрасуде да му припадност нацији даје особину чудовишта. Када то чини, он не само да изневерава своје уверење, већ и истину о свом пореклу због саобразности у једној животној ситуацији.
Да то није неопходан избор показује и коментар Николе Живковића да то нико није тражио од њега „нити је то од мене икада захтевао. То значи да одметнички импулс може произаћи из структуре личности, њене оријентације“. самоиздаја, кроз интернализовано осећање кривице, не само да је срамно, већ је аутор Њузвика препознат као егзистенцијални, а не само ситуациони, конформиста, онда је – ако је добио хонорар – ништа друго до продавац сопственог стида.
Као прави плаћеник, изабрао је да припада бугарској или хрватској нацији, јер су они били политички миљеници западних (америчких) очекивања. То је ситуациони избор. Али, у ствари, постојао је и дубоки порив – тако својствен невладиној интелигенцији – да се укине српско културно памћење: неопходна је апсолутна негација српске нације. Јер колективни злочини бугарске окупаторске и хрватске квислиншке војске у два светска рата трауматично утичу на српску јавну свест.
Главни циљ невладине интелигенције је да поништи такав ефекат у свести, да га сама поништи и промени. Овај циљ је овај плаћеник интернализовао и пожурио да о томе јавно сведочи. Био је то класичан избор по закону духа самопорицања: не црногорски или словеначки или јеврејски народи, који се не памте негативно у српском колективном искуству, већ управо они народи чији су се представници и државе истицали по тешким ратним злочинима. или геноцид над српским народом.
Ко је онда тај агент-провокатор Њузвика, који – по сопственом избору – није Србин него Бугарин или Хрват? Он је – сам каже – „рођен Београђанин“ (Никола Живковић, Српско питање, 151) И као такав мора се лично дистанцирати од „оправданог“ објекта западног (америчког) незадовољства: „када моји босански Срби“. , рођаци, прегазио Сребреницу и поклао народ, био сам у Тангеру“ (Никола Живковић, Српско питање, 151). Довољно далеко: као да би било сумњиво да је био у Хрватској или Бугарској. Коментар Николе Живковића је прецизан: „Од њега неко ко жели да слуша на Западу да би себи обезбедио алиби“ (Никола Живковић, Српско питање, 151). Овако се медијски етаблирала идеја о Сребреници, да би се материјализовала у предлогу британске резолуције Савету безбедности Уједињених нација 2015: жиг геноцида српском народу није стављен захваљујући вету Руса Федерација.
Да је покушао да погоди и прошири план западних (америчких) очекивања показује ова реченица: „Сваки Грк кога сам срео жалио се да ми Срби нисмо довољно оштри према муслиманима“ (Никола Живковић, Српско питање, 151).
У овом садржају имамо две компоненте које обезбеђују идентификацију са ширим хоризонтом читалачког очекивања: како тачку блискости српског и грчког народа представља православно предање, онда се посредно сугерише и њен убилачки карактер, док се истовремено изражена је временска емпатија према муслиманској патњи. То су два става западне (америчке) агенде на Балкану: антиправославна и промуслиманска.
Ако погледамо садашње ставове одметнутог плаћеника, у његовој наводној националној оријентацији, лако можемо уочити у њима антиправославну и промуслиманску црту у његовом погледу на српску културу. Шта би то значило? Да је унутрашња (невладина-другосрбијанска) структура мишљења сачувана у истоветности, док се – у складу са новом корисном вредношћу његових услуга – променила само адреса његовог незадовољства. Када је дубока структура мисли нетакнута, онда смо суочени са одметником, а не са аутентичним преобраћеником.
Занимљива је лекција Николе Живковића: „Немци и Запад у целини поштено плаћају сваку услугу, али не цене такве људе, какав је био Њусвик, рођени Београђанин, који је био у част владе поводом које Њузвик ставља печат српском народу, као актуелни председник не само да ужива подршку овог плаћеника, већ су се њих двојица психички срели на судбоносном путу одметника: као што је бивши радикал почео спровести политику невладине интелигенције, па је некадашњи сарадник Невсвеек-а постао национално оријентисан ставови одметнутог плаћеника су познати нашој јавности, национална интелигенција је почела да цени агента – провокатора у вишеструким повратницима и од њега направи своју заставу, како га је Вучић-Брнабићев режим, све одметнике, претворио у портпарола. Како се то догодило?
У његовој критици Латинке Перовић, којом почиње обрачун са невладином интелигенцијом, као обрачун који произилази из личних, а не принципијелних разлика, препознају се две особине. То је неумереност негативних изјава о личностима круга коме је припадао: као класична карактеристика одметника. Реч је, дакле, о коришћењу личних карактеристика људи у политичке и дискриминаторне сврхе: опис приватног стана у који је улазио је посебно вулгаран и неуљудан. Одметник је човек који своје услуге продаје куповином нових услуга. Као прастара слабост српске културе, таква трговина се показала исплативом: одмах ју је пригрлила национална интелигенција. Они су били показатељи њене структуралне слабости.
Толико је лишена самопоуздања и самосвести да се ни не пита ко је особа коју безрезервно прихвата и какав је њен досадашњи политички живот. Овакво одсуство критеријума открива да национална интелигенција нема конзистентан став или представу о националној политици, већ се руководи пуком непосредном користи. Отуда је одметнути плаћеник постао прихватљив без сумње. Али – а то је далекосежна последица – стога је могуће да ће режим Вучић-Брнабићева бити прихватљив за националну интелигенцију. Јер чак ни тај режим не подлеже доследној ревизији јер пружа тренутне користи.
Изгубивши привилегије и посао на приватном универзитету, на Факултету за медије и комуникологију Универзитета Сингидунум, изненада се сетио да је универзитет био тајкунски, да је деканица Нада Поповић-Перишић била академски тајкун, иако је док је био тајкунски примајући тамо плату, то му није пало на памет. А онда је удруженом акцијом власти, у виду Миломира Марића, и националне интелигенције, у лику Слободана Антонића, медијски подржан до те мере да је постављен на институтско место, за први пут у животу: у шестој деценији и без академских радова. Да ли има академске вештине за то? Да се о томе не може расправљати показује његово настојање да се представи као познавалац ствари о којима расправља.
У жељи да апелује на антизападно расположење народа, које треба реторички угњетавати док влада извршава западне (америчке) наредбе, он преузима критику оријенталистичких предрасуда коју је давно изразио Едвард Сеид. Дефинишући западни поглед на муслимански свет као оријентализам, овај професор са Харварда и палестински активиста створио је тотализујуће разумевање западног дискурса и под заставом мултикултурализма отворио пут глобализму.
Колико је одметнути плаћеник вођен настојањем да се актуелни политички поредак уклопи у ову идеолошку поставку показује његов напор да у њу унесе реторичке симпатије власти према руској политици. Да би то испоштовао, он по навици лаже – да нисам давао интервјуе руским медијима. Али тако он сам себи противречи: на другом нивоу аргументације.
Зато што је Сеид налазио оријенталистичке предрасуде западне мисли у односу на блискоисточни (муслимански) свет, чак и на индијски потконтинент, али никада у вези са западним односом према Византији или Русији. Била је то линија која – због западне (америчке) русофобије – није пређена. Сеидов однос према рату у титоистичкој Југославији није био вођен мултикултуралистичком него муслиманском агендом (Мило Ломпар, Полихисторска истраживања, Цатена Мунди, Београд, 2016, 401-404).
Ова чињеница није без утицаја на одметнутог плаћеника: у време када он преузима и примењује тезу о оријенталистичким предрасудама. Јер његово схватање српске културе као културе оријенталног стања свести има препознатљив антиправославни и глобалистички карактер.
Целокупна конструкција је настала као имитација, а не усвајање, па је термин аутошовинизам, који означава невладино (другосрпско) мишљење, скован у част – како сам одметнути плаћеник каже – термина аутооријентализам. У аргументацији је могуће направити грешке у закључивању и грешке у записима. Неки таленат – ангажован у пропагандном погону српског председника – чини их у обе области. Ауто-оријентализам би значио опонашање западног (негативног) погледа на оријенталне традиције: у припадницима тих традиција. У српској култури то би значило да постоји имитација западног (негативног) погледа на сопствену традицију. Ови процеси су детаљно описани у Духу самоодрицања.
Додатак одметнутог плаћеника гласи: Српска традиција је оријентално-периферно-европска. То је чињенична грешка. Зато што је српска традиција изразито европска на начин источњачких и балканских народа: са битним додатком да је реч о граничном православном народу, чији облици државности од самог почетка бележе садржаје латинства и католичанства. Дакле, западни (негативни) поглед је вођен интересима, а не вредностима различитих традиција. И оријенталне народе покрећу интереси, али се њихове културе битно разликују од српске, па је јаз између интереса и вредности много мањи и теже уочљив, јер га прикрива разлика у традицији.
Несклад у примени западних интереса на српску ситуацију је много видљивији, јер то није блискоисточна ситуација, па се културне разлике претварају у идеолошке рационализације које би требало да прикрију западне интересе. Када се покаже неутемељеност западних (негативних) рационализација у односу на српску традицију, са становишта европских вредности које у њој еминентно постоје, постаје сасвим очигледно да је реч о западним интересима које не- владина (другосрпска) интелигенција покушава да сакрије. Јер, да је у питању оријенталистичка предрасуда, било би необјашњиво како припадност оријенталној традицији условљава негативан однос према српској, али истовремено позитиван однос према албанској традицији и политици. Дакле, не одлучују традиције, већ интереси. Пре би се могло претпоставити да они одлучују – како је то показао Милорад Екмечић – верске (православне) особености балканских прилика. Оне се преводе у политички садржај, па се србофобија јавља као изданак русофобије.
Већ тада, међутим, интереси формирани у хоризонту верског контакта са католицима на источној обали Јадрана одлучују о могућностима за хегемонистички положај у балканским приликама, па западно схватање бугарског или грчког православља – где су такви интереси мањи. – много је израженији.
Извор: Таблоид
