Od 1951. godine, kada je Venecija imala najveći broj stanovnika, preko 175 hiljada, spala je na današnjih pedeset hiljada. Na drugoj strani, masovni turizam je galopirao dostigavši astronomsku cifru od 23 miliona posetilaca u godini pre pandemije. Jedna lokalna nevladina organizacija je pre deset godina, kada je broj stanovnika sišao ispod 60 hiljada stanovnika, organizovala simboličnu sahranu Venecije. Ovih dana isto udruženje Venecijanaca lansiralo je provokativnu poruku: „Venecija je iskorišćena prostitutka, ali moramo da se borimo da je spasimo.“
Legenda kaže da je Gi Mopasan, kada je ugledao baziliku Svetog Marka, uskliknuo: Venecija! Postoji li ime koje je budilo više snova? Fridrih Niče je tvrdio da je samo Venecija sinonim za muziku, Marsel Prust je u njoj našao „izgubljeno vreme“ a Napoleon je pre nego što je naredio da se odnese Kvadriga sa bazilike Svetog Marka konstatovao da je Venecija najlepši salon Evrope.
Milenijumska prestonica Mletačke republike je bila vekovima san učenih, bogatih, pustolova, pisaca, slikara, kompozitora, trgovaca, znatiželjnika i osobenjaka svih boja, ideologija i ukusa.
Razapeta na kanalima između zemlje i vode, istoka i zapada, modernog i antičkog, „Serenissima“ (Presvetla) je privlačila svojim sjajem stolećima svaki prosvetljeni um, od Dantea Aligijerija i Frančeska Petrarke preko Vilijama Šekspira, Johana Volfganga Getea, Džordža Gordona Bajrona do Onore de Balzaka, Fridriha Ničea, Riharda Vagnera, Hermana Hesea, Tomasa Mana, Gabrijela D’Anuncija i mnogih drugih.
Venecija nije bila samo dvorište zavodnika Đakoma Kazanove već i Ticijanov atelje, Šekspirova pozornica i Vivaldijeva i Vagnerova koncertna dvorana. Bila je i salon moćnih žena koje su promenile prethodni vek, Luize Kazelati o kojoj i danas kruže legende kako je naga u jeku „Belle Epoque“ hodala trgom Svetog Marka sa paunom na povocu, Doris Kastelroz, bizarne Britanke za koju se pripoveda da je bila ljubavnica sina Randalfa i tate Vinstona Čerčila, ali i Pegi Gugenhajm i njenih neizbežnih kučića tibetanske rase lasa apso. U svojih 1600 godina, napunjenih prošlog leta, Venecija se pokazala kao veoma visprena, fleksibilna varoš, spremna da se promeni i prilagodi novim vremenima, novim potrebama, modama i zahtevima, sve do pojave masovnog turizma.
Prestonica Mediterana
Zemlja duždeva i Marka Pola je bila uvek radoznala, orna za avanture, poslove i uživanja. Vodila je ratove samo kada je morala, preferirajući, kad god je to bilo moguće, diplomatiju kao sredstvo borbe za realizaciju interesa i trgovinu kao instrument za stvaranje savezništva i rešavanja problema. Venecija je uvek bila okrenuta ka moru, ka istoku, zbog čega nije nikada imala bogzna kakvo zaleđe u Venetu i severoistočnoj Italiji. To se nije promenilo čak i kada je sa nestankom mongolske imperije prekinut antički put svile, ni kada je Mediteransko more izgubilo značaj sa otkrivanjem morskog puta za Indiju oko Rta dobre nade, ni kada je Atlantski okean preuzeo dominantnu ulogu sa rastućim značajem Amerike a Osmanlijska imperija se transformisala u nepremostivu prepreku na kopnenom putu do Indije i Dalekog istoka.
Venecija je reagovala transformišući se iz pomorske u trgovačku silu a zatim i u zanatlijsko-artistički centar tadašnje Evrope. Ironija sudbine je da je Mletačka republika sišla sa pijedestala pomorskih sila sa veličanstvenom pobedom u bici na Lepantu. Bio je to prvi veliki poraz Osmanlija u sukobu sa hrišćanskim vojskama od kojeg se turska mornarica nije nikada oporavila, ali i labudova pesma mletačke mornarice.
Venecijanci su pravili nepobedive galije, ali nisu bili ni izbliza tako vični u izgradnji jedrenjaka. Mera Venecije je bio Mediteran, za okeane „Presvetla“ nije imala dovoljno svetla i sjaja. Ta transformacija Mletaka od ratobornih mornara do pragmatičnih trgovaca će i prouzrokovati nestanak Republike posle čitavog milenijuma nezavisnosti i slave.
Mit o gradu
Nemački general i vojni teoretičar Karl fon Klauzevic je na primeru Venecije bazirao svoju teoriju da je od gubitka nezavisnosti mnogo važnije kako je ona izgubljena, i narativ koji ide uz taj gubitak. Po Fon Klauzevicu, ako jedna država izgubi nezavisnost ili deo teritorije bez borbe, ona će sačuvati živote i ekonomsku, kakvu-takvu, sigurnost svojih građana, ali će tako ubiti mit i s vremenom će njen narod biti asimilovan od strane osvajača. Ako se pak suprotstavi okupatoru, čak i po cenu velikih gubitaka, brojni životi će biti izgubljeni, ali će se roditi mit, sposoban da živi vekovima i da oblikuje i formira nove generacije.
Dobro ukorenjeni mit u jednoj naciji, i dalje po Fon Klauzevicu, doprineće, pre ili kasnije, obnovi nezavisnosti i povratku teritorije ili barem jednog njenog dela, čim se zato ukaže istorijska šansa. Napoleon je osvojio Veneciju bez ispaljenog đuleta pošto je dužd Ludoviko Manin, zajedno sa vlastima u gradu, odlučio da poštedi grad razaranja i gubljenja života s obzirom na to da je poraz bio neizbežan.
To je bila mudra odluka, jer ko zna šta bi preteklo od Venecije za nas, a spaseni su i brojni životi. Međutim, predaja bez borbe je ubila mit Mletačke republike. Na Bečkom kongresu, posle definitivnog poraza Napoleona na Vaterlou, na kome su se krojile nove granice Evrope, nikom nije palo na pamet da obnavlja Mletačku republiku, ni Meternihu, ni Taleranu a u Veneciji odavno nije bilo lokal patriotskog plamena iz koga bi izronila nova „Serenisima“.
Dakle, kroz istoriju, dok je Mediteransko more bilo centar sveta a galije glavno prevozno sredstvo, Mleci su bili pomorska sila, zatim su se preobrazili u vešte i uspešne trgovce, pa zanatlije i zabavljače, grad provoda i karnevala. Prvi kafe, bar u Italiji, i jedan od prvih na svetu, „Caffe Florian“, otvoren je 1720. godine na Trgu Svetog Marka. Njegov vlasnik Florijano Frančeskoni ga je nazvao „Alla Venezia trionfante“, ali sem njega, kratko vreme, niko ga nije tako zvao: bio je i ostao „Florijan“.
U njemu su Kazanova i brojni drugi bonvivani vekovima zavodili devojke i obratno. Kafe barovi su u jednom času postali toliko popularni i raskalašni da je dužd morao da zabrani pristup ženskim osobama, samo je „Florijan“ bio izostavljen jer se tu okupljalo najviše plemstvo a vlastela je uvek bila „jednakija“ od drugih.
Moderno doba
Venecija je stigla u moderno doba kao grad epikurejaca, hedonista, stvaralaca, zanesenjaka, ljudi koji su živeli punim plućima. Spisak umnih i kreativnih glava koji su živeli u njoj je podugačak kao i onih koji su to želeli a nisu uspeli. Šekspir nije nikada kročio u Veneciju, ali ga to nije sprečilo da je opiše u „Otelu“„i „Mletačkom trgovcu“, bolje nego oni koji su se svojim očima divili Trijumfalnoj kvadrigi na bazilici Svetog Marka.
A onda je stigao turizam, zajedno sa železničkom prugom s kojom je Austrougarska monarhija povezala ostrvo u Laguni sa ostatkom sveta. Musolini će kasnije napraviti i veštački nasip na kome će nići i put sa više traka koji će definitivno vezati Veneciju za kopno.
Tajna Venecije nije u njenoj arhitekturi, bazilici, zvoniku i Trgu Svetog Marka, nije ni u Rijaltu, ni u mnogobrojnim kanalima, počev od Velikog, ni u savršeno očuvanom jevrejskom getu, monumentalnoj crkvi Santa Maria della Salute, Duždevoj palati, Mostu uzdaha ili u „sestijerima“ i „kalama“. Draž Venecije su bili njeni ljudi i svi oni koji su dolazili da uživaju u njoj utiskajući svoj deo univerzuma u kolektivnu čaroliju. To objašnjava zašto je Prust u Veneciji pronašao smisao izgubljenom vremenu i od nje napravio metaforu za život. Ne može se drugačije opisati razdraganost Hermana Hesea koji se kupao u kanalu Đudeke i na Lidu, vozio noćima u gondoli gledajući mesečinu i krstio svoj boravak u ovom gradu kao „venecijansku čaroliju“.
Nisu dovoljne palete i trgovi da se jedan hladni, natmureni i namćorasti karakter kakav je bio Ničeov, potpuno raskravi i da ga nateraju da prizna da je život u Veneciji muzika. Da li bi bilo Vivaldijeva „Četiri godišnja doba“ da nije bilo Venecije? I da li bi Mocart i Vagner bili to što jesu da nisu prošli kroz Veneciju – Rihardu je to bila i poslednja životna stanica.
Svoj duh su u kalama i sestijerima ostavili i Gete i Bajron. Rodonačelnik romantizma je veliki deo svog života proveo u Veneciji. On je u nekadašnjoj prestonici koja je postala, gotovo preko noći, provincija jedne druge imperije, video melanholiju koja preplavljuje umetničke duše kada se zadese na prelazu epoha. „Zgrade su oronule, muzika se više ne čuje, ti su dani prošli, samo je lepota ostala“, pisao je Bajron o Veneciji pod austrijskim stegom na početku 19. veka. Interesantno je da je Veneciju pod Austrijom i Onore de Balzak video kao „umiruću lepotu koja iz sata u sat tone u svoj grob“.
Novi život
Ulazak Venecije u Italiju, početak „Belle Epoque“ i prve naznake masovnog turizma, oživeli su Veneciju. Grad u Laguni postaje omiljeno mesto plemića iz starih porodica, ali u novom ruhu, kao i nove buržoazije. Lokalno stanovništvo i stalni posetioci koji ostaju po nekoliko meseci ili čak godina, tkaju novi milje koji Veneciju vraća na mapu gradova za bonvinane, rame uz rame sa Parizom. Bijenale u Veneciji, začeto 1895. godine, daje još jednu prepoznatljivu dimenziju gradu u Laguni.
Početak 20. veka je obeležen otvaranjem luksuznih hotela na Lidu, počev od Hotela „Des Bains“ u kojem je smeštena radnja romana Tomasa Mana „Smrt u Veneciji“, kao i pozornica istoimenog filma Lukina Viskontija. Hotel „Des Bains“, danas napušten i zapušten (u toku je procedura za dobijanje dozvola za njegovu rekonstrukciju), bio je omiljeno mesto velikih holivudskih zvezda Klarka Gebla i posebno Liz Tejlor.
Venecija je bila prva destinacija koja je objedinila tada sve vidove turizma: more, istorijske lepote, kulturno-umetnički program, zabavu i gastronomiju. Zato je postala omiljeno mesto evropske aristokratije u predvečerje Velikog rata i između dva planetarna sukoba, kada je napravljena palata Venecijanskog filmskog festivala i otvoren veliki „Casino“. Pred početak Drugog svetskog rata Venecija je postavila rekord od milion i sedamsto hiljada posetilaca u 1938. godine. Međutim, posle Drugog svetskog rata elitni ili tzv. slow turizam se iz godine u godine povlači pred masovnim turizmom proizvodeći seriju kolaternih šteta po grad, uključujući njegovu depopulaciju.
50.000 Venecijanaca
Od 1951. godine, kada je Venecija imala najveći broj stanovnika, preko 175 hiljada, spala je na današnjih pedeset hiljada. Štaviše, strahuje se da je probijena i ta donja alarmantna granica. U poslednje dve decenije Venecija je gubila, u proseku, po hiljadu stanovnika godišnje.
Na drugoj strani masovni turizam je galopirao dostigavši astronomsku cifru od 23 miliona posetilaca u godini pre pandemije. Eksponencijalnom rastu turista su doprinosili razni faktori – 1954. godine je renovirana železnička stanica „Santa Lučija“, napravljen je ogroman terminal za autobuse i automobile, a 1960. je otvoren međunarodni aerodrom „Marko Polo“.
Do turističkog big-banga dolazi sa padom Berlinskog zida i najezdom turista sa istoka dok pojavljivanje lou-kost aviokompanija i ekspanzija kruzerskog turizma (Venecija je druga najznačajnija luka za kruzerski turizam po broju klijenata), dok završni i verovatno smrtonosni udarac duhu Venecije zadaje izdavanje soba i apartmana preko internet platformi.
Živeti u Veneciji
Od refleksnog sjaja Venecije počeli su da prosperiraju i novi gradovi podignuti u okolini, pre svih Mestre, gde se preselio veliki deo Venecijanaca iz logističkih i praktičnih razloga, ali i zbog finansijskih pobuda i komfora. Živeti u Veneciji je postalo gotovo nemoguća misija: svakodnevne invazije turista, sa svih strana – iz Mestrea, sa stanice „Santa Lučija“, terminala „Tronketa“, kruzera – ekskurzije (u proseku svaki dan Veneciju „zapljusne“ preko 70 hiljada turista), vrtoglavi rast cena proizvoda za opštu upotrebu, porast stanarina, gotovo nedostižna vrednost kvadratnog metra, papreni troškovi za bilo koji vidi rekonstrukcije ili popravki na nekretninama, promena trgovačke mreže koncentrisane na turiste koja zanemaruje potrebe stanovnika, kao i sve manji broj uslužnih delatnosti i socijalne mreže za Venecijance.
Ipak, najpogubniji za Veneciju je gubitak identiteta grada. Od nekadašnje Serenisime ostale su samo kulise, i dalje veličanstvene i čarobne, ali bez duha po kojem je bila prepoznatljiva i kao san generacija. Jedna lokalna nevladina orgnizacija, „Venessia.com“, pre deset godina, kada je broj stanovnika sišao ispod 60 hiljada stanovnika, organizovala je simboličnu sahranu Venecije. Ovih dana isto udruženje, upozoravajući da je broj stanovnika sišao ispod 50 hiljada, lansiralo je provokativnu poruku: „Venecija je iskorišćena prostitutka, ali moramo da se borimo da je spasimo.“
Venecija je sve manje grad a sve više muzej na otvorenom, tematski park „Serenissime“, Diznilend Mletačke republike. Stari Venecijanci se još sećaju ruženja grada sa koncertom Pink Flojda ili obnavljanjem Karnevala od koga se klone i beže glavom bez obzira ne samo Venecijanci već i oni koji zaista vole Veneciju.
Šta tek reći o umovima koji su smislili da grdosije od kruzera prolaze kroz kanal Đudeke na par metara od Duždeve palate i Trga Svetog Marka remeteći veoma senzibilnu ravnotežu Lagune, od njenog dna do flore i faune.
Svetska turistička organizacija je definisala održivi turizam kao aktivnost koja ne menja socijalni, prirodni i kulturni ambijent i kada se ne sprečava ili ne otežava razvoj drugih ekonomskih aktivnosti. U Veneciji se sve dogodilo suprotno. Masovni turizam je uništio socijalni i prirodni ambijent i izvršio devijaciju kulturnog okruženja dok se istovremeno turizam nametnuo kao jedina ekonomska grana.Tragične posledice izbora u poslednjih sto godina su se najbolje videle tokom lokdauna i pandemije koronavirusa kada se Venecija suočila sa razoružavajućom istinom: turizam je ubija a bez turizma je mrtva.
Franko Belmonte
Izvor: RTS OKO
