Пише: Проф. др Мило Ломпар
Проф. др Мило Ломпар у политичком есеју раскринкава лажи, које су суштинско обележје Вучићевог режима. Медијска хајка, коју води српски председник, као први циљ има намеру да власт прожме све облике јавности: слободу мишљења, слободу говора, слободу окупљања. Други циљ је да се џепови отпора криминализују. То је злокобна криминализација политичког противљења. Трећи циљ је практичан: треба онемогућити било какав отпор велеиздајничким одлукама које су све ближе нашим данима. Отуд треба преплашити све учеснике у јавном животу. Ако се може говорити о државном удару, како је гласило медијско окривљавање ухапшених људи, онда се то једино односи на понашање српског председника. Александар Вучић, наиме, непрестано врши државни удар, јер са позиције власти непрестано крши Устав и законе. Он је претворио свакодневни живот у трајни државни удар. Тако је укинуо сваку одговорност и достојанство саме власти, јер их је претворио у вербално, ментално и физичко насиљ, наводи проф. др Ломпар у политичком есеју „Манекени лажи“.Магазин Таблоид ће у неколико наставака објавити делове те књиге, у којој проф. др Ломпар контекстуализује своје политичко становиште и разоткрива узроке и последи лажи које су испуниле српску јавност.
Премда сведени на мете, чији јавни статус се излаже медијском тамањењу, још увек има таквих критичара који осуђују истинску поетику Вучић-Брнабић режима: у чијем језгру се разлиставају разуђена значења криминализма.
У палети великих идеологема XX века – комунизма, нацизма, либерализма – ниједна није преживела неокрњена до наших дана. Као да су све доживеле крах у бурном веку који је трајао од Октобарске револуције до пада Берлинског зида. Но, тродеценијски црногорски и актуелни српски председник као да су нехотично дали одговор на изазов који се огледао у пропасти ових идеологема. Јер, образовали су систем који се иронично и метафорично најбоље може означити речју – криминализам.
Уместо да је од либерализма усвојен појам индивидуалне слободе, опонаша се његов радикални индивидуализам. Уместо да је од комунизма усвојен појам солидарности, па да се примени на различите садржаје стварности, као класна, национална, религијска солидарност, опонаша се његов ауторитаризам. Уместо да се од американизма усвоји начело ефикасности, опонаша се његов прагматизам у односу на истину и чињенице. Уместо да се од национализма усвоји љубав према националној индивидуалности, опонаша се његова реторичка искључивост. Одлучивши да живимо без самопоштовања, да не бисмо били робови, постајемо и робови. То је историјска улога Вучић-Брнабић режима. Они који су деценијама сваког оптуживали за издају, спремно постају издајници: по сопственим критеријумима. Они који су тражили лустрацију због чињења и, каткад, мишљења у деведесетим годинама XX века, постају део власти коју носе они које су осуђивали за злочине деведесетих.
То се одвија под реторичким оспоравањем промена које симболично обележава 5. октобар 2000. године. Јер, садашњи носиоци власти проглашавају тај датум за кобни датум српске историје. Но, они спроводе најнегативније последице петооктобарске промене власти, док истовремено – по законима симулакрума – говоре против те промене. Њихово огорчење није, дакле, последица изгубљених својстава државне суверености, до којих је дошло после 5. октобра 2000. године, већ је настало услед чињенице да су тада изгубили власт. Вративши се на власт 2012. године, у сасвим демократској процедури, они не помишљају на државну сувереност, већ појачавају друштвено кретање које су затекли. Да истински мисле о државној суверености, они не би најјаче могуће спроводили оно што наводно осуђују.
Све то одобрава амерички амбасадор својом теоријом „великог шатора“. Шта је то? Подржавши Телевизију Пинк, као ударну иглу медијске доминације Вучић-Брнабић режима, амерички амбасадор је рекао да га не интересује њен претходни живот и учинак. Јер, америчка концепција „великог шатора“ подразумева да има места за све, без обзира на све, уколико се слажу са потпуном осудом Русије. Ко год испуни тај услов, свакако је добродошао. Жигосање српског народа као главног кривца за распад титоистичке Југославије, стављање медијске и судске хипотеке ратних злочина, оглашавање тадашње власти за историјског кривца, није у вези са сазнањем да је она основала Телевизију Пинк, да је сама телевизија подржавала такву власт, да је власник те телевизије био под америчким санкцијама. Јер, одредивши се против Русије, ушао је у „велики шатор“. У том тренутку је сва прича о људским правима и ратним злочинима нестала са хоризонта. И невладина интелигенција је то прихватила без протеста, њена морална савест – због које је деценијама „деконтаминирала“ српски народ – остала је неузбуркана. Нису, дакле, битни ни слобода ни злочини. Битна је власт: у оделу капоа, тог шефа бараке у логору. Јер, једна епоха је окончана и ступило се у ново раздобље које симболички дочарава реч – криминализам.
Као опште стање, он се рачва у више секција. У геостратешкој секцији криминализма, геостратегијским разлозима – руска политика, кинеска економија, успон трећег света, еколошки проблеми, пораст сиромаштва, мигрантска криза – објашњавају се оправданост стања у нашој земљи и, последично, прећуткује свака одговорност власти и српског председника. У књижевној секцији, писци које одликује недостатак талента и недостатак карактера, у комбинацији са недостатком интелигенције, добијају награде, стичу признања, утицајна намештења, имају богате хонораре. Јер, криминализам награђује своју клијентелу која ствара привид његове регуларности и угледа. У новинарској секцији, распредају се најнеобичније приче овог света, убиства у егзотичним подручјима, оркани и тајфуни, пожари у бразилским шумама, раст аргентинских дугова, ишчезавање белих медведа и сибирских тигрова: само се никад не прича оно што се види код нас. У дописничкој подсекцији, извештава се о свему, осим о акцијама у којима наша власт учествује на страни западних (америчких) интереса: попут извоза оружја у Украјину.
У адвокатској секцији, објашњавају нам како је ухапшен погрешан човек, а пуштен на слободу прави човек. У историчарској секцији, разгранавају се синтетички и аналитички судови који иду у корист актуелних процена власти, без обзира што постају непотврђени или оповргнути неколико дана касније, јер власт прати рингишпил симулакрума, у којем одлуке мењају места, а не чињенице прошлости. У економској секцији, објашњава се раст друштвеног производа, статистички доказује благостање које се не осећа у животу, важност инвестиција и градње, без осврта на раст државног дуга. У безбедносној секцији, одвија се прелазак из полицијске државе – какву је обликовао комунизам, у мафијашку државу. Како мафија нигде није била способна да створи државу, јер она познаје само племенску или регионалну свест, док јој општа свест није доступна, на делу је претварање полиције, као службе фиксиране за власт, у службеника мафије: док се непрестано говори о безбедносном јачању државе.
У универзитетској секцији, у складу са осетљивостима и кукавичлуком њених чланова, појављују се скривене подударности. У Духу самопорицања сам навео пример троје универзитетских професора Филолошког факултета у Београду, који су се на семинару у Дубровнику понашали тако да је један од хрватских организатора устврдио како су одустали од традиције по којој дубровачка књижевност има своје место и у српској књижевности. Цитирао сам оно што је НИН објавио и што није оповргнуто. Знајући да могућност манипулације постоји, нисам навео њихова имена, већ сам оставио да читалац кога то буде занимало сам прочита у НИН-у (Мило Ломпар, Дух самопорицања, 2023, 201).
Ова смотреност показала се као непотребна. Један од њих, у жељи за реваншом, написао је: „Чак и Скерлићеви најоштрији, ултраконзервативни негатори, кроз зубе процеде да се у Скерлићу ?открива напоредност српског и југословенског становишта?. (Ломпар, 2014: 194)“ (Бојан Ђорђевић, „Скерлићев културни модел и његови критичари“, у Српски културни образац у светлу српске књижевне критике, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2015, 208).Цитат из Духа самопорицања, који се доноси, не односи се уопште на Скерлића, већ на околност да је Милан Ћурчин поздравио нову серију Српског књижевног гласника – реч је о 1920. години, када је Скерлић одавно мртав – предлогом да се изостави реч српски у имену часописа. У том се захтеву – пише у мојој реченици – „открива напоредност српског и југословенског становишта у нашој јавној свести“ (Мило Ломпар, Дух самопорицања, Евро-Гиунти 2014,194). Дакле: у јавној свести 1920. године постоји та напоредност и зашто се она – неистинитом реконструкцијом мог исказа – везује за одавно умрлог Скерлића? Да није реч ни о каквом стиску зуба види се на истој страници, јер се тврди да опис Исидоре Секулић – посвећен истом случају – верно преноси „колебање између српског и југословенског становишта“.
Да ово није ни у каквој вези са Скерлићем, показује чињеница да се Јован Скерлић ретко помиње у Духу самопорицања. Помиње се само у вези са упућивањем на Доситејев прогон у Аустрији (Мило Ломпар, Дух самопорицања, 2023, 85) и – са позивањем на чланак Јорја Тадића – у илустрацији континуитета хрватских оцена да је он био српски националиста: код Крлеже, у загребачком Телеграму 1967. године и у усташкој Спремности из 1944. године (Мило Ломпар, Дух самопорицања, 2023, 182). Не само да ниједно помињање није у вези са југословенством него су оба афирмативна у односу на Скерлића. Зашто универзитетски професор кривотвори мој цитат и приписује му контекст који му не припада? То је поступак човека образованог у духу рекламе: он жели да се политички сврста на страну власти.
Тако је политичка мотивација пресудна у овом затомљавању личне недостојности и неспособности да оповргне мишљење свог дубровачког домаћина који се радује што се „и у Србији артикулира доживљај хрватске књижевности као целине, дакле да се коначно и онђе чују гласови који неће тврдоглаво инзистирати на одвајању дубровачке књижевности од матице хрватске књижевности“ (Мило Ломпар, Дух самопорицања, 2023, 201). То је тврђење да је дубровачка књижевност само и искључиво – хрватска. Оно је аксиом хрватске културне политике. Уместо да њега демантује у складу са српском књижевноисторијском традицијом, која му је доделила докторат, он се устремљује на мене који сам само забележио још један симптом духа самопорицања. Зар није логично што се овакав одличник појавио међу оним универзитетским и академским особама које су јавно подржале листу Александра Вучића „Зато што волимо Београд“ 2018. године? Зар није логично што је похитао да дометне своје име у списак људи који осуђују Русију због кризе у Украјини? (Време, Београд, 3. март 2022. године.)
У том хитању, огласио је – 2023. године – позив да се прекине настава на Филолошком факултету због људи које је српска влада поставила у Савет факултета. Због незадовољства биографијом постављених људи не само да протестује неко ко је подржао политичку адресу која их је поставила него ођедном баш он одређује норму коју треба сви да следе? Како то да није споран Александар Вучић, а спорне су одлуке његове власти? Када је та власт послала генералног секретара НАТО-а да одржи предавање на Филолошком факултету, ниједан професор осим мене није протестовао. У лицемерју накнадног незадовољника је могуће да није спорна власт која шаље функционера НАТО-а, нити је споран декан Филолошког факултета, као градски одборник СНС-а кога наш незадовољник беше подржао, који је то омогућио, него је споран представник те власти у Савету факултета? Тај представник јесте споран, али то сазнање није могуће одвојити од власти која га је поставила. А свакако је спорно да ултимативни позив другима упућује човек који је јавно позивао да се гласа за такву власт. Јер, ту важи реченица Марка Миљанова: „Тачно је то што велиш, али није на теби да то кажеш.“
У великој причи коју разастиру овакве секције, препознаје се да је Вучић-Брнабић режим обликовао своју идеолошку надградњу. Манекени криминализма – у варијацијама јачина или праваца – контролишу и преусмеравају могући отпор и постављају лажне мете. То је суштина једног поретка у којем трају расправе о најспектакуларнијим темама идеологије, теорије, науке, књижевности, док иза свега тога несметано одвија посао који упропашћује земљу и народ, са знањем ових манекена криминализма. Тај посао се не одвија мимо њих, јер они знају шта се догађа. Али, одлучили су да то прећуте и замаскирају, јер су вођени личним користима.
Да би све то било што мање опажено, неопходно је разарање јавности. Употреба простачког говора у јавном саобраћању, сировост геста и безобзирност суда, неуљудност, нагомилавање очигледних лажи, њихово наизменично потврђивање и оповргавање, умножавање на безбројним медијима, понављање у ритмичним временским периодима, нису случајни. Циљ је да се изазове тренутни ефекат скандализовања, запањености, неверице и парализе. Зашто? Да би се изгубила моћ расуђивања. Јер, „резултат доследне и потпуне замене чињеничке истине лажима није у томе што ће сада лажи бити прихваћене као истина а истина бити оклеветана као лаж, већ у томе што ће бити разорен разум којим се оријентишемо у стварном свету“ (Хана Арент, Истина и лаж у политици, 58). Моћ расуђивања, дакле, обезбеђује да постоји свест о томе шта је добро, а шта је лоше. Зашто је потребно њено уклањање?
Да би био спроведен политички наум: у часу када се спроводи Бриселски споразум, Вашингтонски споразум, Француско-немачки план, човек нема могућности да се оријентише. Јер, он више не разликује шта јесте а шта није, шта је стварно а шта измишљено: постаје уморно поспан и окреће се сурогатима виртуелног задовољства. Разарање јавности, до ког долази медијским управљањем, има улогу најширег контекста у којем садашња власт спроводи западну (америчку) политичку агенду. У том контексту постоји делотворна подударност невладине интелигенције и националних интелектуалаца.
Тај процес је почео између 2008. и 2012. године: у режиму Демократске странке Бориса Тадића. Као неко ко је критички описао његова својства у Духу самопорицања, могао бих да устврдим да је то била инкубација Вучић-Брнабић режима: растући ауторитаризам, персонализација власти, економско пустошење земље, појачани ритам њеног задуживања, пропагандно каналисање појава и људи у медијима, појачани импулси десуверенизације. Занимљиво је да тадашњи актери уопште не разумеју зашто су изгубили изборе 2012. године. Наглашавајући да је одлучујућа била подршка западних (америчких) чинилаца њиховим противницима, они се не питају како је та подршка била могућа. До ње је дошло услед тачног увида у расположење које се препознавало у народу. Кад је постигнут договор са протагонистима и када су они преузели обавезе у односу на западне (америчке) чиниоце, одиграла се промена власти. Она не би била могућа без дубинског расположења у народу, које је неминовна подлога сваке манипулативне и медијске технике за долазак на власт.
Они који су изгубили 2012. године одбијају да виде колико се беху удаљили од националне политике, чије садржаје су каткад обезвређивали и симболички понижавали, у мери да је то вређало колективна осећања и опште мишљење, тањећи основу на којој беху постојали као власт и моћ, у мери да су против себе изазвали спајање различитих циљева у једном правцу. Ароганцијом су остављали један број људи без икаквог избора, умисливши да су предодређени да воде, јер наводно воде у прогрес. Прогресистичка идеологија, која је пренета из комунизма на европску агенду, подарила им је уображење да су предодређени да воде, јер су лепи, фини, паметни, док су њихови противници прљави, ружни, зли. Лишени саморефлексије, која би их одвела преиспитивању и промени циљева и средстава у њиховој политици, и кад би се вратили на власт, исто би се понашали. На том темељу израста Вучић-Брнабић режим.
Видевши како су „ретроградни“ намах постали авангардни, јер су врло употребљиви за западне (америчке) чиниоце, они су им се прикључили: попут музикантског лекара. И тако се они који су читав живот провели у презиру нижих друштвених слојева, лишени било каквих духовних веза са традицијом и историјом српског народа, ођедном нуде као заштитници народа који истински презиру, само да би испунили демагошки и популистички пол агенде власти и удовољили тренутном председниковом интересу и налогу. У тој ситуацији види се сва изопаченост, али и снага друштвеног симулакрума у нашем времену. Агенти-провокатори су највидљивији део једног раширеног друштвеног кретања. Они који се нису прикључили, који су остали грађанска опозиција Вучић-Брнабић режиму, нису ништа закључили из сопственог пораза. Ни искуственим садржајем до њих нису допрла значења Есхиловог стиха: „Патњама се памет стиче.“ Јер, то би угрозило претпоставке њиховог самопроглашеног елитизма. Он их је чинио идеалним противником са становишта режима који се симулакрумом пробио до значења заштитника друштвено немоћних. А могли су себи признати да треба водити политику са што већим упориштем у народу. Тек ако се то постигне, ступају у делотворно дејство западни (амерички) чиниоци, тајкуни и медијске манипулације. Али, са том подршком такво дејство се може и сузбити.
Кључно питање за грађанску опозицију гласи: да ли могу покренути протесте великих размера уколико наступају са тако уске политичке платформе? Тешко. Потребно је, дакле, да редефинишу своје становиште. Неопходно је да схвате да су деведесете године XX века одавно завршене, да амерички амбасадор у нашим данима подржава ТВ Пинк коју је у деведесетим годинама основао ЈУЛ, да непрестани говори о Сребреници, о ратовима, представљају политику кривице која изазива противљење огромног броја људи. Зашто околност да виде ко је на власти од 2012. године, ко га подржава, не утиче на њих да схвате да таква политика кривице не може дати позитиван резултат? Зато што су идеолошки заробљеници невладине интелигенције. Док год су то, тешко да ће постићи неки већи циљ од личног и страначког. Нека невладина (другосрбијанска) интелигенција разматра сва питања, али нека грађанска опозиција нагласи да је Устав обавезујући, да је мишљење већине грађана и за њу меродавније од страних чинилаца, да је споразум на демократској и националној платформи могућ и оправдан, нека издржи критике које ће периодично доћи, нека одлучно нагласи да су мере Вучић-Брнабић режима и антиевропске, и недемократске, и антинационалне, па ћемо видети да ли може пронаћи савезнике на политичкој сцени. То је сувише сложено настојање за данашње могућности њених странака и вођа, али је то једино становиште на којем је могуће превазићи друштвени расцеп и задржати природне разлике између људи. То зовем позитивном синтезом грађанског и националног и супротстављам негативној синтези коју оличава Вучић-Брнабић режим.
Као режим политичке издаје, Вучић-Брнабић режим је погубан за националну политику, јер циљано злоупотребљава и испражњава од садржаја и смисла националне садржаје: тако што их употребљава у неприкладним облицима и у драстичној несагласности са политичким поступцима. То је режим који непрестано шири растојање између речи и дела у јавном простору. На том послу му огромну услугу чини национална интелигенција: својим половичним поступцима, изостанком дејства у пресудним тренуцима, пристанком на коруптивно мишљење, које престаје да буде мишљење. И зато је важно нагласити да Вучић-Брнабић режим није никаква национална власт, јер је власт националне лажи. То је важно због последица: осрамотивши и обезвредивши српска национална права, овај режим нуди лажно објашњење да је то учинила власт српских националиста. Треба одлучно казати да то није тако. Као што је политика лажног радикализма обезвређивала националну идеју у деведесетим годинама, тако је садашње симулакрум политика обезвређивала и срамотила како националну традицију на коју се позивала, тако и демократску агенду којој је наводно служила. Ово је власт националне лажи: у име националних вредности и интереса човек је дужан да јој се супротстави. Јер, у дејству је осмишљен систем организованог лагања које треба да паралише национално бирачко тело. Како? Симулацијом којом се блокира сваки национални отпор.
Пресудан учесник у том сегменту симулације је национална интелигенција. Својим деценијским трајањем, Вучић-Брнабић режим је показао да сам био у праву када сам – 2012. године – устврдио како нема националне интелигенције код нас (Мило Ломпар, Повратак српском становишту“, Цатена мунди, Београд, 2014, 166-167). Сви они – готово сви – који су били љути критичари режима од 2008. до 2012. године – завршили су као историјски саучесници садашње политичке и националне издаје: било као отворени пропагандисти власти, било као њени подржаваоци који се скривају, било као корисници њених услуга у материјалном, интелектуалном, медијском или статусном смислу. Да би одржали привид критичности, они настављају културни рат против невладине интелигенције, одбијајући да уоче како власт спроводи њене науме, као оно против чега се они наводно боре. Уместо да критикују власт која их спроводи, да критикују чинове који производе последице, они критикују захтеве невладине интелигенције, која се одувек залаже за оно што је садашња власт пристала да спроводи. А требало је критику усмерити на обе стране.
Но, свака критика коју у својим медијима износе национални интелектуалци најчешће завршава пре помињања пресудног чиниоца у спровођењу онога што се критикује: пре помињања српског председника. То делује директно комично: када критикују закон о родној равноправности, национални интелектуалци критикују министра, особу која је раније била потпредседник Народне скупштине и изразито нетолерантни и ратоборни идеолошки човек режима Демократске странке. Никада не постављају питање: ко је поставио ту особу у владу? Одакле она? Директора Музеја геноцида, који се протестно помиње у њиховом апелу српској јавности у септембру 2023. године, поставља Влада Србије; Владу Србије поставља скупштинска већина, у којој пресудну реч има Српска напредна странка; у Српској напредној странци пресудну реч има председник државе. Требало је писати њему, зашто су то избегли да напишу? Ако кажу да је председник републике крив за Закон о родној равноправности, као и за политику Музеја геноцида, јер је он за то крив, онда се суочавају са статусним, медијским, материјалним последицама. И они то не помишљају да кажу.
Да су ова тврђења тачна – и када је реч о власти, и када је реч о националној интелигенцији – показују догађаји који су уследили после њих: на страначкој листи СНС-а, коју предводи Александар Вучић, у новембру 2023. године, треће место је припало директору Музеја геноцида. И ко да нам каже да политика релативизације значења геноцида није истинска политика Вучић-Брнабић режима? И ко да оспори да је својом толеранцијом према том режиму национална интелигенција ишла на руку оваквим друштвеним и националним последицама?
Извор: Таблоид
