U vrelini letnjeg dana, na opustelom gradskom bulevaru, dok su retki prolaznici nastojali da se što brže sklone sa sunčanog trotoara, trolejbus je vozio troje ljudi. Na udaljenim sedištima, međusobno nepoznati, delovali su potpuno nesvesni ikog oko sebe i nepovezani ni u sudbinama ni u mislima. Na pustoj stanici, u trolejbus je ‒ hitro zakoračivši na stepenice – ušao sitan i vremešan čovek u crnoj kaluđerskoj odeći. Oštrih crta lica, suvog do apsolutne ispošćenosti kože, prekrivene brazdama na licu, bele brade, imao je sjajne oči koje su nosile pogled usredsređen na zamišljenu tačku ispred sebe. I sve troje zatečenih putnika je ustalo: bez dogovora, bez ikakvih skrivenih znakova. Opazivši njihove kretnje, oslonjen na štap, on je rekao: „Sedite. Ja odmah silazim.”
Nije ni bilo potrebe da ustanu, jer je praznih stolica bilo svud: da je hteo, mogao je sesti bilo gde u vozilu. Ustali su nošeni unutrašnjom potrebom, podstaknuti neuklonjivim unutrašnjim glasom koji ih je nenadano povezao, odjednom okupljeni u žižu koja nije nastala zbog spoljašnjih okolnosti. Jer, prepoznali su ga i to je bilo dovoljno. Sve vreme vožnje niko nije seo. On je stajao izdvojen, činilo se okrenut sebi, ali ne i odsutan i gluv za svet kroz koji je prolazio. Bio je sam i – u isti mah – sa svima: kako je to moguće? Kada se to događa? Oni su stajali i ćutali: pogleda uprtih u njega. Bilo je neke nenadane tišine u tom doživljaju: i na ulicama, i u trolejbusu, i u njima. Ništa niko nije govorio, jer ništa nije ni trebalo kazati. Nije napustio trolejbus na narednoj stanici nego posle dve stanice: zakoračivši na pločnik, sitnim i energičnim koracima uputio se ka hramu. Ostalo je pitanje: ko je bio taj čovek? Ne u smislu prepoznavanja nego u istini susreta sa njim. Koga su sreli na svakodnevnoj stazi gradskog kretanja?
Uvek je u srpskoj kulturi bilo crkvenih ličnosti koje su očitovale izuzetna svojstva: u skladu sa načelima utvrđenim u pređašnjim vremenima. Kao dominantne idealno-tipske predstave pojavljuju se dve vrste crkvenih ličnosti: oni koji su samozatajno ostajali odvojeni od sveta, vrlinom i molitvom, i oni koji su vrlinom, molitvom i delanjem snažno i vidno koračali kroz svet. U ovoj idealno-tipskoj podeli valja razlikovati istorijsku perspektivu, koja posmatra linearno kretanje čoveka od rođenja do smrti, i eshatološku perspektivu, u kojoj se čovekov život razlistava s kraja, od vaskrsenja do početnog impulsa u svetu. U istinskoj ličnosti ove dve perspektive postaju spojene. U njoj je svakako moguće potražiti univerzalnu podelu na samotničku i opštežiteljsku dimenziju ljudske egzistencije. Ona se očituje i kao podela na pustinjačku i manastirsku hrišćansku egzistenciju: kao raspetost između „ljubavi prema molitvenom samovanju i ljubavi prema duhovnom prosvjetljenju svog naroda”.[1] No, u višeobličnoj stvarnosti čovekovog iskustva, sama idealno-tipska predstava mora biti relativizovana, pa se samo može naznačiti pojedinačna ili kolektivna egzistencija kao dominantni sadržaj podvižničkog izbora. U njemu preovlađuje jedan od dva činioca idealno-tipske predstave, svakako spleten sa sadržajima koji mu ne pripadaju, ali čije postojanje otkriva zagonetnu podlogu svekolikog čovekovog iskustva.
U opisu samozatajnih crkvenih ljudi – kakav je bio monah koji je ušao u trolejbus – izdvajaju se njihova tri svojstva: „dar suza, i dar sećanja na smrt, i dar umilenja”.[2] Ova svojstva određuju duhovnu prirodu crkvene ličnosti. Tako „kud pogleda čovek sa darom suza, svuda vidi razlog za tihu evanđelsku setu i povod za spasonosan evanđelski plač”. Jer, „u njegovoj duši stradanje svakog čoveka izaziva vidljive ili nevidljive suze, i milujućim srcem svojim on molitveno grli sve i sva”.[3] Okrenutosti svakom biću prethodi saznanje o bivstvovanju koje je kao neuhvatljivi odjek, pa što na jednom mestu dotaknemo na drugom mestu odjekuje. Opazivši ustajanje svojih saputnika, kao da je opazio tihu strepnju i nesigurnost u njima, izvesno nesnalaženje i stidljivost, nenaviklost, pa je tako podstaknuta svagda prisutna evanđeljska seta zbog čovekove slabosti. Opazio je i njihovo nezaustavljeno ustajanje uprkos navikama i običajima vremena, koje je delovalo kao korektiv: poput evanđeljskog plača koji spasava.
Nije drukčije upravljeno ni sećanje na smrt kao trajno obeležje ovakve ličnosti. Jer, „molitvenim sećanjem na smrt on je Bogom besmrtnosti izgradio u sebi osećanje večnosti”, pa „raznežen vizijom onoga sveta, iako živi u ovom svetu, on nije od ovoga sveta”, budući da „živi onim svetom”.[4] To je veliki životni paradoks: nositi u sebi, sobom, mere koje su neusklađene sa svim oko sebe, da bi se – primerom – ljudi pozvali da se odazovu jednom nekazanom pozivu. Odazvali su se u spontanom ustajanju. Izvesna izdvojenost u osećanju života često se pretvara u izdvojenost u svetu: u neusiljenu pažnju koja se daruje drugim ljudima.
Jer, dar umilenja čini da „raznežen božanskom ljubavlju i podvižničkom molitvenošću, on je čudotvorno blagodatan i krotak”, pa „vas osvaja blagom iskrenošću, i vlada nad vama evanđelskom krotkošću”.[5] Svi ovi duhovni darovi – kao duhovna svojstva velikih molitvenika i stvaralaca – produžavaju se, sve se više šireći u raznim oblastima, u onim crkvenim ličnostima koje su delovale i na svetovan, izrazito politički i istorijski, način. Oni su – u tim situacijama – postali deo jedne sinteze koja je, izazvavši kontroverze, ostala najupečatljiviji znak spajanja čoveka i čina, izbora i situacije, svetog i svetskog.
No, u poznatom i tajanstvenom putniku između dve tramvajske stanice bilo je još nečeg, uzornog i sasvim retkog. To su dočaravale pojedine kratke rečenice i gestovi. U njima se mogla naslutiti jedna slabo uočena osobina: strogost krotkosti. Ljudi krotki i stišani često se doživljavaju kao slabovoljni i pomirljivi pred nepravdom. To je predrasuda. Oni su samo strogi na drukčiji način od uobičajenog. U želji da prikriju svoju slabost, da zatome svest o njoj, ljudi u njima pronalaze svoju, a ne njihovu, razneženost. Preuzeli su je iz navika i običaja vremena koje se utiskuje u njihovo shvatanje svega. Krotki ljudi, međutim, pokazuju veliku otpornost prema svakoj nametljivosti koja se širi podsticanjem sila pada u čoveku.
Da bi bili krotki, oni moraju biti strogi: mora se razlikovati noć od dana, tama od svetla, dobro od zla, istina od laži, da bi se raspršili demoni vremena. Strogost nije surovost i kad je izričita: ona je sloboda koja se sama poklanja kao dar, koja nalazi svoju obalu, jer dolazi bez kvarenja naravi. Prozirući čoveka, strogost krotkosti – kakva se otelovila u figuri koja je stajala kraj vrata trolejbusa – kao da pozdravlja istinu jedne sudbine koja se uputila na najteže putovanje.
U čikaškoj katedralnoj crkvi, pred brojnim emigrantskim svetom, jedan pojac je pevao na veličanstven način. Ponet okolnostima, jer je liturgiju služio čovek čija je pojava izazvala spontano ustajanje putnika u trolejbusu, pojac je glasom dočaravao stanje svesti koje sve preplavljuje, u meri da glas obuzima sav prostor. Njegova su se pluća širila do najvećeg raspona, kao što se njegov glas širio u koncentričnim krugovima, rasprostrvši se u najudaljenije niše i apside, prodrevši do pandatifa i kupola, obuhvativši decu koja su sa zanimanjem posmatrala utišana lica i svetle oči oko sebe. Pojac je pevao, zanet svojim glasom dok je posmatrao liturgiju koju je vodio sitni čovek iz trolejbusa, čuven sa svoje liturgijske tačnosti. Lepota, dubina i snaga glasa kao da odvode pojca na nepoznatu visinu. I on odjednom čuje tiho i strogo upozorenje. Ono ga poziva da zatomi strast kojom uživa u sopstvenom glasu. Jer, „Bogu pevaš, a ne sebi.” To upozorenje proističe iz strogosti koja prebiva u krotkima.
Napokon je postalo jasno zašto su slučajni putnici u vrelom gradskom trolejbusu namah ustali: osetili su da u tom ustajanju – koje je izazvao vremešni čovek u kaluđerskoj odori – stupaju u nešto što je iznad njihove svakodnevice i, istovremeno, u njenom nevidljivom srcu. Jer, u tom ustajanju primakli su se dobroti i veličini svedočanstva vere: Bogu služimo, a ne sebi. Suprotno vremenu koje nas sve više okiva lažnom snishodljivošću, oni su u ličnosti koja je zakoračila na trolejbuske stepenice prepoznali suštinsko svojstvo krotkih no strogih ljudi – Božiju ideju u čoveku. Možda i nedostojni strogosti krotkog poziva, oni nisu mogli da sednu, iako im je to sugerisano. Jer, nisu mogli da se vrate svakodnevici u času kada su nenadano i namah osvojili nepoznatu visinu sopstvenog trenutka.
Milo Lompar
[1] Mitropolit Amfilohije, Plamen božestveni u ništavom hramu, priredio Mikonja Knežević, SKZ, Beograd, 2021, 83.
[2] Sveti Justin Popović, On među njima, priredila Sunčica Denić, SKZ, Beograd, 2020, 116.
[3] Sveti Justin Popović, On među njima, 116‒117.
[4] Sveti Justin Popović, On među njima, 117.
[5] Sveti Justin Popović, On među njima, 118.
Izvor: iskra.co
