Пише: Миливоје Мишо Рупић
Београд
Српски песник из Мостара Алекса Шантић био је поштовалац Црне Горе и њених владара, дивећи се њеним лепотама и знаменитостима. У лику књаза Николе Петровића видео је свог пријатеља и заштитника српства па се у пролеће 1903. године заједно с мостарским песником Љубом Оборином упутио на Цетиње да замоли књаза Николу да интервенише код турских власти у Цариграду и Цариградске патријаршије око добијања верско-просветне аутономије за Србе у Босни и Херцеговини. Шантић је тада био један од вођа културног и националног покрета херцеговачких Срба.
Сто година после одласка великог српског песника Алексе Шантића
Приликом једне од својих посета Цетињу и Његушима 1906. године Шантић је своје одушевљење призорима с падина Ловћена на Бококоторски залив описао у својој песми „Бока”:
Наша мила Боко, невјесто Јадрана,
Покривена небом ко од плаве свиле,
Љепша си од твоје приморкиње виле
И свјетлија си од њеног ђердана…
Шантићева поезија била је пуна љубави, бола, пркоса, ината и снажних емоција према свом српском напаћеном народу. Аустроугарске власти често су му претресале стан и позивале га на саслушање због националног рада и ставова које је износио у својој поезији. Због своје родољубиве поезије, међу којима је била и „Бока”, Шантића је окупациона власт протерала из родног града па је 1913. године био приморан да живи у својој вили у Борцима близу Коњица. Шантић је за време Првог светског рата два пута оптуживан и затваран од стране Аустроугарске због својих идеја и песничког изражаја.
Поставши краљ, Никола Петровић је одликовао Алексу Шантића високим црногорским одликовањем због оданости и поштовања према Црној Гори.
Бришу имена усташа, а враћају Шантића: у Мостару у току промена назива градских улица
Већ тада погоршаног здравственог стања, Шантић није могао да дође на Цетиње и да прими одличје из краљевих руку. Своју захвалност изразио је путем писма које је упутио свом пријатељу Никшићанину Мирку Мијушковићу, тадашњем министру просвете и црквених дела Краљевине Црне Горе, а да овај захвалност пренесе краљу Николи.
Како су песничке речи Алексе Шантића деловале на окупатора Босне и Херцеговине говори и то да је аустроугарски гувернер у Сарајеву 13. новембра 1914. године забранио Шантићеву збирку „Пјесме”, објављену 1911. године.
Збирка песама била је забрањена, али су песме остале као водиље српском народу ка слободи.
Извор: Политика
