Пише: Милица Бакрач
Јовану,
Гле, Пупољка на одру! Сав предиван и тих…
Чедан, очешљан, мио и ћутљив као стих
из древне књиге тужне која се силно воли,
Пупољак сања снове и ништа га не боли,
ни лат, ни цват, ни полен, ни њежје, нити душа,
Пупољче господствено сни и Господа слуша,
и очев јав доброте, док га на Небо прати,
и мајчин тихи ропац, да им понекад сврати,
да им напуни руке, да им обасја дом,
Пупољак, гле, на одру – у чудном санку свом,
предиван, њежан, мио, међ ружама Љепота,
данас је најљепши Свједок трошног земног живота.
Пупољак кроз сан гази. Пјевајте тихо, тише,
у пољу пупоља чедних један је Анђео више.
