Пише: Милентије Ђорђевић
Класичан пример наше праксе јесте да се код болести прво удара на последице, а не на узроке. Но, „болест” је још из времена Шуваровог усмереног образовања и траје до данашњег, такозваног дуалног. Нико се до данас није озбиљно фокусирао на мултидисциплинарно сагледавање наставних планова и програма.
У Прустовим делима
у књижари не додају даљински,
не можеш се пребацивати
час на пренос фудбалске утакмице
час на квиз, на коме се може освојити „волво”
Седам томова – имајте милости,
Зар се то не би могло сажети, скратити
или показати у сличицама?
Вислава Шимборска, „Нечитање”
Постоји уверење да се о проблемима једног друштва најбоље може сазнати од таксиста и у необавезним ћаскањима у фризерском салону. Ето, и ми овом приликом полазимо од таквог климавог сазнања. Питао ме је једном приликом неки таксиста да ли знам зашто данашњи основци и средњошколци не носе обичне, механичке сатове и да ли се заиста данашње образовање може побољшати скраћењем часова за петнаест минута. Истински занимљива питања једног таксисте која у тренутку могу збунити и нешто обавештенијег човека. Али није таксиста заиста био неки мудрац и филозоф – каже да је и то чуо од неког ученог човека. Објашњава ми да му је тај неко објаснио да су те последње генерације, популарно зване „алфа” и „зед”, битно другачији од претходних и да се не задовољавају обичним монофункционалним справама. Ето, зато они не носе обичне сатове, већ оне паметне, дигиталне који су вишефункционални, готово исто онако моћни као што је мобилни телефон или компјутер. Ипак, његово објашњење ми није било довољно, будући да у том тренутку нисам видео каква је веза између паметних сатова и скраћених часова. „Размисли, има везе”, рекао је на крају вожње.
Ова загонетна питања паметног таксисте, која ми је поставио као Капетан Џон Пиплфокс чудовишту у познатом Радовићевом игроказу, остала су ми у сећању све док, опет случајно, нисам пронашао горе наведене стихове Виславе Шимборске. И био је то прави аха-ефекат. Ето како песници знају да на најједноставнији, најсликовитији и најмоћнији начин сагледају неку животну појаву. А Шимборска нас овим стиховима упозорава да смо већ дубоко загазили у дигитално доба које стварност сагледава на посебан начин; она нас подсећа да живимо у време нечитања, у време слике и сажимања. Све оно што се кретало из правца аналогног ка дигиталном, као плима је захватило најпре школу и оне најмлађе алфа школарце, рођене око 2010, али и оне пре њих, миленијалце и зумере, рођене између 1981. и 2010. године.
Социологија социологије
Био је то неминовни генерацијски судар са једним бројем њихових наставника који су били класични предавачи, а они пасивни слушаоци. Њихови наставници су за њих морали били непогрешиви ауторитети који нису волели питања и дијалог. Тај један део наставника је, по узору на своје некадашње наставнике, сматрао да је школа заснована на хијерархији, дисциплини, меморисању и репродуковању наученог. Проблем је, рекло би се, уочен давно, али се реаговало касно. И као што то код нас најчешће бива, први су у решавање проблема, напречац, кренули политичари и некомпетентни фактори образовног система – они који најмање знају, али највише могу. Дошли су тако до „генијалног” решења: скратити часове и проблем ће бити решен. Класичан пример наше праксе да се код „болести” прво удара на последице, а не на узроке. Но, болест је била много старија. Још из времена Шуваровог усмереног образовања па до данашњег, такозваног дуалног. Нико се до данас није озбиљно фокусирао на мултидисциплинарно сагледавање наставних планова и програма. Врло често су некомпетентни министри са исто таквим државним секретарима и начелницима импровизовали. Мали број њих је био способан да сагледа европску праксу и праксу најразвијенијих држава, а како би и могли кад су од свих језика знали само матерњи и кад им је негативна селекција кадрова била омиљена дисциплина! А наставни програми су били гломазни и нефункционални са много непотребних садржаја. Није ни чудо што су се садашње генерације питале зашто ово уче, чему служи, какву корист имају од тога. А кад су та тзв. стручна тела смишљала програме, сви учесници су се трудили да протуре садржаје својих предмета, и то често из практичних разлога. Ако има више њихових садржаја, биће више посла за њих. Борба за што више часова такође је била практична: више часова, више посла, више радних места. Сведок сам да су ондашњи учитељски факултети у једном тренутку имали пет социологија, а да је на једном филозофском факултету предлаган и курс који се звао Социологија социологије! Ето засигурно од тога треба почети и у основним и средњим школама, а не од скраћивања часова. Због чега један основац треба да зна колико тона руде гвожђа има Аустралија? Чему служи такво знање?
Деца која управљају
Много пута је речено, а није проверено, да је просвета најконзервативнији део друштва и, ако је то заиста тачно, неминован је био генерацијски судар. Судар оних који време мере механичким сатовима на навијање и још увек дрљају кредом по табли, чак и кад је електронска. (И то чудо сам једном видео, само није била креда – био је обичан фломастер.) Сударили су се они који су и преко мобилног телефона час на „Гуглу”, час на „Википедији”, час на „Инстаграму”, час на „Тиктоку”. Сударили су се са онима који су на часу, у своје време, поруке писали на цедуљицама, а на испиту преписивали са пушкица, са онима који су математичке формуле писали на длановима. И шта нам је сада чинити кад у школама још увек ради приличан број наставника из прошлог века? У стручним школама велики је број оних који нису чули ни за педагогију, ни за дидактику, ни за методику. Они раде онако како су њихови некадашњи наставници радили, по сећању.
Ветеран америчке психологије Флип Зимбардо, професор емеритус на Универзитету Стенфорд, једном је записао: „Ми потцењујемо моћ технологије у мењању мозгова младих људи […] Фундаментална је промена у нашој култури које још нисмо свесни – да су наша деца сасвим другачија од онога какви смо ми били.” Наши учитељи и наставници који испред табле држе предавање данашњој генерацији неизмерно су досадни. Па још ако такав наставник диктира читајући белешке из неке своје старе купусаре коју је срочио још на почетку каријере, он је свакако тежак реликт прошлости и наличи нам на оног учитеља који је некад са својим ђацима практиковао хорско читање. Данашње генерације, каже Филип Зимбардо, „срж класичног школског програма не примају, јер очекују да (испред екрана) увек нешто контролишу, да нечим управљају”.
Узалуд смо се у протеклим деценијама клели да примењујемо такозване иновације у настави, ако је наш групни рад и рад у паровима био само имитација. Једно време било је популарно у настави имати power point презентације и наставници су то практиковали тако што је њихова презентација била исто оно што су некад писали на графофолијама па на пројектору емитовали. И наставник, уместо да објашњава, како би његова презентација била мултимедијална, он чита написано, исто онако као што је читао из некадашњих бележака. А питамо се зашто то уопште ради кад су ученици давно свладали вештину читања. Уместо да све то буде повод за разговор, дискусију, проблематизовање, он захтева од ученика да то преписују.
Има још много случајева лоше праксе. Рецимо, у једној учионици постоји класична табла, али и мултимедијална, паметна. И ево једног парадокса: на часу музичке културе наставник црта линијски систем и пише ноте, а не схвата да она друга табла има готов линијски систем и да све што он запише, она може у тренутку да прикаже звучно, да одсвира. Тако се те паметне табле, ето, покажу надлежним саветницима, да виде да смо модерни, а да нико није организовао курс за коришћење таквог учила. Али шта рећи о наставнику који ове 2026. године још у џепу има „нокију 3310” и објашњава вам да од тога телефона бољег нема?
Али да на крају кажемо још нешто о наставним плановима и програмима који би били кључ неке будуће реформе. И пре но што почну да се пишу ти будући програми, требало би решити следеће проблеме: како и чиме побољшати ученичку расуту пажњу, како убити ученичку досаду, како се решити дугих предавања, како избацити све непотребне и оптерећујуће садржаје, како повезати градиво са животом и животним ситуацијама, како анимирати ученичку радозналост, како поспешити истраживачку радозналост, како ученике оспособити за самостални рад, како их ослободити страха од неприкосновености ауторитета и најзад, како их научити да уче а да то буде учење с разумевањем. И ако све то испунимо, засигурно ћемо видети да час не треба скратити. И онај таксиста је изгледа то знао.
Извор: Политика Онлајн
