Пише: М. Урван
Медијски иступи предсједника Црне Горе Јакова Милатовића, када би се некако сажели, свели на суштинску политичку мисао која се изговара, могли би да звуче као покварена грамофонска плоча која емитује само једну рефренску реченицу: „Ја сам предсједник, ја сам предсједник, ја сам п р е д с ј е д н и к“. Тиме се несумњиво одаје Милатовићев царски менталитет. Тако би се, да се вратимо, рецимо, у доба античких тирјана, за сваку непослушност или одступање од његове воље свевишње слало на суд.
Милатовићев некултивисани и, штавише, високоинтонирани вербални насртај (деликт) на новинарку РТЦГ-а ваљда је довео у стање кајања сваког гласача који је на предсједничким изборима помислио како смо у њему добили лидера културе, предводника једне нове политичке еманципације и реторике.
Но, тако то бива, свако је ковач својих избора, и ми који смо га гласали и он који нас је „прегласао“. Евидентно, наша ће политика још чекати на џентлменство и професионалност, премда гласови не апстинирају поготово кад се разочарају.
Мимо реченог, предсједник је испао још и комичан, будући да му демонстрирана ауторитативност пристаје некако трањаво, сувише старински за модерно вријеме. Баш превазиђено.
