Пише: Редакција
У тексту „Њујорк тајмса“ под називом „Црна Гора разапета између Европе и Русије“, Јаков Милатовић је представљен као човјек који је на бранику Црне Горе од руског и српског утицаја. Актуелни предсједник Милатовић за амерички лист наводи да је „шокиран“ утицајем који Андрија Мандић има на парламентарну већину.
„Европа сад је покретачка снага парламентарне већине у смислу бројки, али у смислу интелектуалних смјерница и реторике, изгледа да је неко други за воланом“, казао је Милатовић.
Нема сумње, Милатовићева изјава по свему је достојна једног Мила Ђукановића. Човјека који је читав свој политички вијек провео на бескрупулозној борби против српског елемента у Црној Гори. Сама чињеница да се Милатовић сада залаже за тзв. „уставни патриотизам“ и да су око њега уточиште пронашли Ђукановићеви интелектуалци и идеолози тзв. дукљанизма препознати, између осталог и као приљежни подржаваоци закона о отимању имовине СПЦ у Црној Гори – попут нпр. Бранислава Радуловића и Далиборке Уљаревић – веома је важна за сагледавање даљих процеса.
Наравно, не толико што Милатовић убрзано окупља Ђукановићев отпад, колико због чињенице да се мора прецизно и јасно сагледати шта је заправо политичка позиција предсједника, а она је таква да је на мање од милиметар од Ђукановића. Јер ако је Милатовић спреман да у разговору за амерички медиј са позиције предсједника оптужи владу да се „вратила у политику патроната коју је обећала да ће искоријенити и да се повинује интересима Русије и Србије на штету веза Црне Горе са Европом“ – онда се поставља питање која је суштинска веза између овдашњег Милатовића и некада Ђукановића.
Одговор се сам намеће, и он је кристално јасан – никаква.
Ово је веома важно јер више уопште није нереално замислити да је следећа итерација такве политике захтјев за избацивање неподобних српских политичара из владе и органа одлучивања(они су као што је предсједник и сам недавно објаснио на једној телевизији већ одрадили оно за шта су једино и требали, гласањем у парламенту за законе који су одблокирали ЦГ пут према ЕУ због чега више нису потребни), док је наравно природни и крајњи исход такве политике коалиција са грађанским и „прочишћеним“ ДПС-ом.
За Милатовићевог коалиционог партнера у Подгорици Дритана Абазовића то не би било ништа ново и необично, док је за самог Јакова то пут на који се већ дебело закорачило. Од политичара који је до граница неукуса спреман да слуша не само амбасаде већ и званични Загреб илузорно је очекивати ишта боље. Историја на Балкану је нажалост препуна сличних примјера политичара који су након мало власти и времена проведеног у политичком инкубатору странаца, спремни да забораве на све што су до тада били и зашта су се залагали.
