Не треба никаква политичка мудрост да би се закључило да је наш невољни предсједник државе Мило Ђукановић кренуо стопама двије најнеславније личности из наше прошлости – Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије. Једнако је лако, на основу његовог говора тијела, уочити да је у великим проблемима. Кипи у њему. Или ће направити неко срање, или ће шмугнути првим авионом негдје код својих јатака.
Када на Википедији прочитате одредницу Секула Дрљевић, осим историјског контекста, помислите да се односи на Ђукановића.
„Његова потоња јавна дјелатност обиљежена је постепеном политичком и идеолошком трансформацијом, од почетног заговарања државног и народног уједињења, преко залагања за федерализацију државе, до отвореног заговарања сепаратистичке политике. Током Другог свјетског рата сарађивао је са италијанским окупационим властима у Црној Гори, а потом и са усташким режимом у НДХ. Као један од првих идеолога црногорског етничког национализма заступао је тезу о динарском поријеклу Црногораца и њиховој потпуној различитости, не само у односу на Србе, већ и на Словене уопште. Тим поводом отворено се позивао на ставове нацистичког идеолога Алфреда Розенберга. Осмислио је и посебан црногорски облик религијског национализма, који је назвао црногорославље, твдрећи да се то црногорско православље суштински разликује, не само од српског православља, већ и од православља уопште“, пише на Википедији, на одредници Секула Дрљевић.
Јасно је, и Мило је почео са српских позиција, а данас је један од најзагриженијих мрзитеља свега што је српско. Једино му је, вјерујем, мрскије када му се неко умијеша у уносни товар банана.
Разлика у односу на Секулу је што Мило није вољом сарађивао са италијанским властима када се за њега и његове послове са шверцом дувана заинтересовало њихово тужилаштво. Не воли их чак ни колико Србе, али о њима ћути јер имају понешто о њему у својим фиокама. Вјерујем да није ни чуо за Розенберга. Промакне то ђаку којем је седмица у индексу раритет. Остало је исто и није потребна анализа.
Са Савићем Марковићем Штедимлиом, који је био главни сарадник Дрљевића, сличност је у томе што обојица желе да Црногорце што више одвоје од Срба. Савић несрећни (рођен на Савин дан и добио има Саво, али пошто му Срби нијесу били при срцу себи дао надимак Савић – мали Саво.) чак иде дотле да каже да су Црногорци поријеклом Хрвати. И то чак они црвени.
На крају све тројицу повезује то што су у младости били Срби и што су се за интересе Црне Горе најгласније борили из Хрватске. Прва двојица су тамо провели већи дио свог вијека, а овај посљедњи јуче завапи из Загреба о угрожености Црне Горе.
https://youtu.be/Wrs4PpOWQEg
Не може да привири ни на једној релевантној политичкој адреси у свијету, па је код национално и антисрпски острашћеног предсједника Зорана Милановића наручио позив за посјету. Признао је то јуче јавно Милановић да је до збрзане посјете нервозног госта дошло да би му се пружила подршка након цетињског бродолома.
За 30 година власти није ни привирио њемачком канцелару, а Кривокапић са Меркеловом два пута у години. Предсједника САД је видио једино на телевизији и баш јуче му амбасадорка те земље Џуди Рајзинг Рајнке заљашти шклемпу по ушима и привикну да се не бави распиривањем подјела и да се стави на ползу државе. А он нашао уточиште код опскурног Милановића, који је јуче покушао да му на брзину уради мали сервис да се некако докотрља до сљедеће регистрације, избора у Подгорици наредне године.
Два јучерашња питања хрватских новинара потпуно разобличавају и огољују јадну политичку позицију Ђукановића.
На прво питање, које се односило на све уочљивији изостанак подршке важних политичких адреса за његову политику, Ђукановић је ушкопљено врдао да треба тражити подршку грађана за спас државе. А грађана не може окупити ни двије хиљаде на тијесном Цетињу.
Друго је било још немилосрдније. Пита новинар Ђукановића да ли је вријеме да се као посљедњи политички олдтајмер (то је оно, обично, ислужено старо ауто, нашминкано и функционално тек толико да се понекад извезе из гараже и покаже свијету и колекционарима) у Европи повуче и релаксира политичке прилике и процесе у Црној Гори.
Ђукановић је још немоћније трућао о томе како неће бити срећнијега од њега када буде могао да се повуче и да ће то урадити тек када буде сигуран да је Црна Гора, на сигурном … А она ће то бити кад он буде на сигурном, у Спужу.
Ту је ускочио Милановић да одради мали сервис питајући новинара зна ли „уопће кај је олдатајмер“.
„Није он олдтајемер. Он је и те како у погону. А шта ће бити са њим одлучиће народ. А народ је немолосрдан“, казао је Милановић, смјешкајући се као да има на уму да је народ већ одлучио.
И да сам хтио да труним ову политичку идилу између Мила и Милановића, подсјећањем на ставове из раних деведесетих, овога што је још у погону, да је „због шаховнице замрзио и шах“, одустао бих, спотаче ме домаћин Пантовчака.
Каже Милановић да је Милу све опростио 1997. када је са својом полицијом „зауставио марш на католичке Албанце у Тузима“. Колико трен прије тога нијесам имао никакву предоџбу да су Милановићу толико срцу прирасли наши Малисори. Колико јадна и немоћна лаж.
Мирко Пламенац
