Пише: Милан Р. Симић
Неко рече да тешко је сликати море кад не знаш одакле да почнеш. Мисли у овом роману, поуке, филозофски фрагменти и записи, што им је предодређено да напусте оквир корица не би ли остали у нашем памћењу докле је и нас, јесу књижевне минијатуре највишег ранга. Дакле, тешко јесте писати и о филозофским романима као што је Чекање заборав Мориса Бланшоа ако не знаш одакле да почнеш. А тако јесте јер његови рукописи садрже посебну књижевну снагу која је увелико променила начин исписивања мишљења и схватања Но, да покушамо. али како? По савету Милана Богдановића који је оставио иза својих поучних критичарских текстова дивну мисао: Да „критичар треба и мора све мање да буде судија, а све више стваралац за себе.” Дакле, и да хоћемо, не можемо да почнемо од Заборава јер, на крају крајева и сам овај прочитани роман не дозвољава нам да га никада заборавимо. Одмах, на почетку, остаје нам Чекање.
Прочитан роман Бланшоа остаје да интезивно живи у нашим мислима као вирус који се не може отклонити. Наравно, тако не бибило да Бланшо није од одабраних, ретких филозофа писаца који су умели и знали да оживе машту до њених највиших врхова.
Живот је немогућ без чекања чекања (Онај ко живи у чекању види како му у сусрет иде живот као празнина чекања и чекање као празнина онога што је с оне стране живота.).
Чекање чекања чекање, присећање заборава, заборав присећања заборава – живо мисаоно блато. Тако настаје оно што увиђамо, а увиђамо да постоје тачке којима се непрестано и нужно враћамо. Живо мисаоно блато (Сан о ноћи без снова.) у коју је запала пишчева, али и наша мисао, бездани бунар свега онога што се може рећи о људском животу, стална мисао која се објављује у необјашњивој величанственој судбини чекања Чекања. Чекање заборав Мориса Бланшоа вешто нас води све провоцирајући (само)питањима о значењу заборава и чекања. И од нас читалаца, рекли бисмо чак и дрско, тражи филозофске одговоре.
Тери Прачет и књиге: Блесавост и апсурд као огледало друштва и људске природе
Дакако, с претпоставком да се слажемо са тврдњом аутора како чекање (Немогућност чекања суштински припада чекању.) може уништити саму сврху чекања, онда му се (не)вољно и сами придружујемо као трагачи у истраживању парадокса чекања све размишљајући о улози и постојања времена, о животу и смрти, о питањима која и не траже одговоре а добију их, о одговорима на којима се више не постављају питања јер ако их којим случајем изнова добију, зналачки измичу зато што су претходни одговори заправо били самостварајућа јасност, омиљено мисаоно оружје филозофа. Јер, смисао, суштина и постојања Чекања јесу у самом језгру живота, илити привремене животне сталности. И баш та сталност јесте непроцењива вредност Бланшовог укупног књижевног дела због које би бар једна од његових књига требало увек да се налази на вашем ноћном ормарићу, како би, ако не више, оно један једини фрагмент – реченицу прочитали пре спавања не би ли и на тај начин, од истинског садржаја људског бића, бар нешто понели са собом као светлост у ноћну таму.
Као светлост, у ноћну таму, да. Ево тек неколико филозофема: Престани да говориш ако желиш да те чујем/разумем. / Никада неће сазнати оно што је знао. У томе се састоји самоћа /. Бланшо тако најбоље преноси на читаоце, манифестује и презентује бар делић свог оригиналног духовног искуства.
Чекање
(Чекање, чекање које је одбијање да се било шта чека, спокојно пространство које кораци одмотавају). У неодољивој потреби да уздиже себе и ниподаштава све што је временски иза и испред њега, разара их и на рушевинама разореног поставља свој сопствени значај. Тада, под светлошћу Чекања и његове ироније (Чекање не зна за оно што чека и уништава га. Чекање ништа не чека.) све око њега (и сам Заборав) заостаје оно што је нејако, недовољно и несавршено. Чекање је укорењено у нашу стварност више него што се да и замислити. И, ако је колевка најзлатнија, морамо признати да је чекање најбитнија реч у животу. После читања, захваљујући својој плодној машти, добровољно, приморавамо себе да у рукама дуго држимо склопљену прочитану књигу да „примимо“ мудрост склупчану у књизи како ваља, да се рвемо с њом и прихватимо на крају пораз или победу, зависи од нас. Да дубокно удахнемо, јер… Бланшо Чекање заборав посвећује свачијем Чекању, и вашем, наравно. На крају, у једном муњевитом читалачком скраћењу схватамо успелу исписану историју пишчеве тежње за савршеним филозофски-књижевним изразом и јасно нам је да нас је Бланшо оставио на раскрсници од које почиње наше лутање и мука духа. Зато је тешко писати о његовом стваралаштву ако не знаш одакле да почнеш. И један савет. Заборавите Заборав (Заборав, ништа осим заборава, слика заборава, слика кроз чекање враћена забораву.), на Чекање не можете и да хоћете.
Извор: Дневник
