Ако Бога нема, као што не таји више ова нијема
звјездана ноћ ниједној од својих звијезда, онда је
ненасилна људска смрт спасоносна и милостива скоро
као наш добри, троједни бог. Јер не стрепи човјек
од неминовности, од бола и трпљења, него од случаја:
ако се ишта догодило случајно, све се догодило
случајно, све се догодило безразложно. Случајно
смо онда изненада отишли из града у којем смо
прогледали и проговорили, и случајно смо се онда
након толико година вратили у овај град у коме
нам није остало ништа друго него да пригрлимо своју
немоћ; да покушамо ћутке оно што нисмо успјели
поезијом, да ово што је можда почело без разлога
образложимо пресликавањем, да ово што је почело
сазнањем као прародитељским гријехом довршимо
и закључимо несхватљивошћу као утјехом и као надом.
Док мрсим тако у себи у касну ноћ, кад нам ни вино,
што кријепи гдјекад и опија говор, тријезни пјев,
не може окријепити исцрпљену мисао, лозу што се
суши и на завезаном и на развезаном језику, у собу ми
из полутаме као у душу провири, и кроз одшкринут прозор
и полуотворена балконска врата, са чистим зраком
уђе мирис врућег хљеба, и помилује ме тајном
озбиљења. Човјек памти све, од првог сјемена
до зрна пшенице, од зрна пшенице до хљеба насушног.
Заборав не постоји, постоји само пребрзо сјећање.
Најбрже сјећање је људска стварност: стара, станична
зграда коју нико ни да сруши, ни да обнови, раскршће
главне и наше уске, споредне улице – кварт малих,
напуштених, затворених и тек отворених радњи,
зажарен прозор на пекари што лије румен по асфалту,
огледа се и просијава, дрхтури на стаклима, и губи се
на ољуштеним зидовима двију дугих, спојених кућа
са магазама и поткровљем, са доксатима с вањске,
и широким, наткривеним дрвеним верандама са скривене,
дворишне стране, домовима оних трговаца, потомака
оних старих луталаца, што одведоше их некуд, изненада;
што једне од оних година кад преплашени су били
анђели као шумске звијери кад виде човјека,
баш у оном првом им мјесецу, кад о највећем
празнику, негдје око друге од четири чаше вина,
одговарали су радо себи и сину своме најмлађем
зашто се та ноћ разликује од осталих, зачуше лупу,
пуцње у врата, и гнусне псовке незваних гостију,
заћуташе и укочише се, прођоше у трену онај дуги
пут о којем су малочас причали молитвену причу,
цијели пут од памтивијека, од прве жртве до дана
данашњег, до дјечијих очију, па ко зна кад и како,
покупише дјецу, потрпаше им комаде мацота
у џепове и напустише своје куће као да напуштају
себе и свијет. Оних што кренуше без ријечи овом истом
уличицом према жељезничком колодвору, и нестадоше
иза треска и јеке тешке, жељезне резе на вратима
теретних и марвених вагона – ишчезоше, одоше
из Старог града, старом пругом, и не вратише се.
А двапут су мјерили, једном сјекли, вагали ријечи
и јаја. А све су биљежили и чували у књизи,
и ништа нису препуштали случају.
Милан Гарић, 1955 – 2026.
