Пише: Милан Аранђеловић
Рене Госини је још у школи хумор користио као начин да се носи с тешким стварима и засмејава другове, а његова ћерка Ана касније је веровала да се иза тога можда крила и „кривица преживелог“ формирана због судбине рођака страдалих у Холокаусту.
Био је Француз рођен у породици пољских и украјинских Јевреја, одрастао је у Аргентини, стваралачки сазревао између Њујорка и Париза, а на крају је постао један од људи који су дефинисали француску популарну културу. Ове године обележава се сто година од рођења Ренеа Госинија, који је у својим сценаријима за Астерикса, Таличног Тома, Изногуда и Умпакс Пакса успевао да насмеје читав свет.
Госинијева веза са светом издаваштва сеже и пре него што је рођен, јер је његов деда с мајчине стране био штампар и издавач. Иако је рођен у Паризу, након што његов отац добија посао у Аргентини, двогодишњи Рене с породицом одлази у Бунеос Ајрес, где ће провести своје формативне године.
Иако није често говорио о свом пореклу, на дрску констатацију новинара да је Астерикс шовинистички, ксенофобни и расистички стрип, реаговао је подсећањем да је део његове породице убијен у концентрационим логорима. „Волим странце јер сам и сам дуго био странац“, рекао је Госини.
Похађао је француску школу и образовао се као да се налази у Паризу, али му је његова отаџбина деловала егзотично, док су Аргентина и латиноамеричка култура представљале свакодневицу. Госинијева ћерка Ана касније је причала да је цела породица сваке године путовала у Аргентину где им је њен отац показивао места где је одрастао и упознавао их са старим пријатељима. Открила је да су њени најлепши тренуци с оцем везани управо за Буенос Ајрес.
Отворена тродневна манифестација „Стрип и документарни филм“
Госини је још у школи хумор користио као начин да се носи с тешким стварима и засмејава другове, а његова ћерка Ана касније је веровала да се иза тога можда крила и „кривица преживелог“ формирана због судбине рођака страдалих у Холокаусту.
На путу ка томе да постане један од најбољих и најдуховитијих сценариста на свету, осим улоге школског кловна коју је сам себи наметнуо, помогао му је и аргентински стрип јунак Паторузу. Овај стрип је почео да излази баш када се Госини с породицом доселио у Буенос Ајрес, а његов старији брат је касније открио да су га и њих двојица читали. Паторузу је мали, добродушни јунак невероватне снаге, док је његов брат Упа огроман, дебео, снажан, прождрљив, наиван и детињаст. Звучи познато?
Француски историчар стрипа Дидије Пасамоник сматра да је управо кроз Паторузуа Госини могао да научи како хумористички стрип истовремено може да понуди физичку комедију и авантуру за децу, а одраслима да пружи сасвим другачији ниво хумора. Три деценије доцније, радећи на Астериксу, Госини је деци наменио туче, катапултиране шашаве Римљане и Обеликсову прождрљивост, док су одрасли добијали игре речи, историјске референце, пародију савременог друштва, националне стереотипе и латинске цитате.
Да би се заокружило формирање хумора који ће касније изнедрити Астерикса и Таличног Тома биће потребна још једна животна станица. Две године након смрти супруга, Госинијева мајка с Ренеом напушта Буенос Ајрес и 1945. одлази код свог брата Бориса у Њујорк.
Иако је цео живот провео у Аргентини, а своју уметничку каријеру везивао за САД, Госини одлучује да војни рок одслужи у француској армији. У војсци постаје званични илустратор јединице и црта плакате, јеловнике и друге материјале, а према анегдоти коју је касније сам причао, један генерал толико се забављао његовим цртежима да га је унапредио у наредника. Након тога поново одлази у Њујорк где безуспешно покушава да пронађе посао илустратора циљајући студио Волта Дизнија.
„Отишао сам у Сједињене Државе да радим са Волтом Дизнијем, али Волт Дизни то није знао“, шалио се касније.
Тих годину и по дана нема посла и финансијски зависи од мајке. Тај најтежи период живота окончава се након што је добио посао у рекламном студију где упознаје Харвија Курцмана и људе који ће касније основати часопис МАД.
Од њих усваја пародију, подсмех и, нарочито, аутопародију која тада није била карактеристична за француско-белгијски стрип, коју ће касније користити да претвори Таличног Тома у сатирично поигравање митологијом Дивљег запада и да сакрије савремену Француску иза античке Галије у Астериксу. Ана каже да се њен отац у америчком јеврејском хумору вероватно осећао пријатно као човек у омиљеним фармеркама или џемперу и да је тај хумор потом учинио својим.
Курцман ради нешто прилично револуционарно када користи неки познати производ популарне културе и раставља га на саставне делове. Вестерни, хорори, рекламе, телевизија, новине, суперхероји, филмови, па чак и сам графички језик часописа постају материјал за пародију.
Овај принцип Госини користи прво радећи на Таличном Тому. Он средином педесетих година преузима писање сценарија за јунака који је створио Морис и, тек тада, серијал почиње да израженије пародира читаву митологију Дивљег запада. Далтонови, Били Кид, Џеси Џејмс, судија Рој Бин, Каламити Џејн… историјске личности и клишеи постају састојци Госинијеве пародије америчког мита о Дивљем западу.
Све постаје још очигледније када се тај принцип примени на Астерикса. На површини се налази борба између Гала и Римљана, док се испод ње крију савремена Француска и Европа прерушене у историјски стрип. Британци пију топлу воду док им Астерикс не донесе чај. Швајцарци су опседнути прецизношћу, банкама и чистоћом. Корзиканци су поносни, осветољубиви и лењи. Немци су ратоборни. Римљани имају бирократију, администрацију и војну хијерархију. Гали имају своје националне комплексе.
Госини је, дакле, пронашао врсту хумора која ће га пратити током читаве каријере. Недостајало му је још само да пронађе начин како да тај хумор преточи у приче.
У Њујорку упознаје Жижеа који је већ тада био велика фигура белгијског стрипа. Управо он први примећује да је Госини вештији у смишљању гегова и дијалога него у цртању. У овом кружоку упознаје и Мориса, творца Таличног Тома, као и Жоржа Троафонтена, који је водио бриселску агенцију блиско повезану са часописом Спироу.
Приликом упознавања Троафонтен му даје своју визиткарту и куртоазно поручује да му се јави ако се икада нађе у Бриселу. Вероватно једна од оних учтивих реченица које људи изговарају не очекујући да ће их неко схватити буквално. Госини ју је схватио буквално. Прелази Атлантик с таблама стрипа Dick Dicks, о њујоршком полицијском детективу и с идејом да ће се у Европи бавити цртањем стрипова.
Када је Госини стигао у Троафонтенову канцеларију, испоставило се да посла за њега заправо нема. Ипак, његове табле погледао је креативни директор и један од најбољих француских сценариста Жан Мишел Шарлије. Цртеж га није нарочито импресионирао, али сценарио јесте. Толико да је убедио Троафонтена да запосли младића. Dick Dicks ће чак почети да излази у белгијској штампи. Колико је Госини био невешт као цртач, говори и анегдота да његов њујоршки детектив непрестано трчи за аутомобилима, али никада не успева да их стигне јер Рене једноставно није умео да црта аутомобиле.
Убрзо прелази у новоотворену канцеларију на Јелисејским пољима у Паризу, где ће упознати човека с којим ће коначно открити да уопште није морао да црта да би променио историју стрипа. Албер Удерзо је радио од куће и каснио је с израдом неких табли, те су из агенције послали Госинија да покупи радове. Када је отворио врата, видео је „малог, мршавог момка, коврџаве косе, веома стидљивог“ и помислио да је обичан курир.
Након што је неспоразум отклоњен врло брзо су схватили да деле исти смисао за хумор, исте хумористичке референце и сличан поглед на тадашњи стрип. Из тог случајног сусрета настало је пријатељство које је трајало све до Госинијеве смрти.
Заједнички стварају неколико стрипова који им служе да учврсте модел рада који ће их на крају прославити. Удерзо је цртао, а Госини писао. „Када сам чуо да је занимање сценаристе доступно првом идиоту који наиђе, знао сам да сам пронашао свој пут“, шалио се касније Госини.
Иако нису успели да пласирају Умпакс Пакса у Сједињеним Државама, прерађену верзију за европско тржиште користе као генералну пробу за Астерикса који се још није „родио“, али су Госини и Удерзо већ научили све трикове. Незадовољни положајем аутора Госини, Удерзо и Жан Мишел Шарлије оснивају сопствени часопис Пилот с идејом да направе модеран француски магазин за младе који неће само преузимати америчке стрипове нити копирати постојеће белгијске моделе. Зато им је потребан француски јунак. Госини предлаже да инспирацију потраже у националној историји. Удерзо у набрајању референци долази до Гала и ту га пријатељ зауставља. Дечак из Буенос Ајреса који је у француској школи учио да су „наши преци били Гали“ сада покушава да се сети шта је о њима учио, да би тек након тога брижљивије почео да истражује историјске изворе.
Сајам књига: Преглед нових стрипских издања домаћих издавачких кућа
Удерзо је желео великог, снажног Гала, налик јунацима које је волео да црта. Госини је на уму имао физички неимпресивног јунака који побеђује интелигенцијом и лукавством. Тврдоглави Удерзо ипак поред мудрог малише доцртава и огромног произвођача менхира (камени стуб који стоји усправно на земљи, прим. ур.). Госини је коначно пронашао јунака који ће га прославити широм света. Иронија је била у томе што је један од најфранцускијих јунака популарне културе настао из сећања човека који је Француску прво упознао као егзотичну земљу из школских уџбеника у Буенос Ајресу.
Можда је највећи успех хумористе када његова шала постане толико позната да људи почну да је користе не размишљајући више о томе ко ју је смислио. Госинију се управо то догодило с Изногудовом чувеном жељом да „буде калиф уместо калифа“, коју је осмислио радећи на стрипу са Жаном Табаријем.
Три деценије након што је безуспешно покушавао да се запосли код Волта Дизнија, Госини више није морао да чека да га неко прими у студио. С Удерзоом је основао свој. Звао се, сасвим прикладно, Студио „Идефикс“, по имену Обеликсовог пса из серијала о Астериксу. Као уредник Госини отвара врата за ауторе као што су Готлиб, Фред, Жиро, Друије, Бретшер и други. Више није само човек коме су Курцман, Жиже и Морис помогли да пронађе сопствени пут. Сада је он човек који отвара врата следећој генерацији.
Госини није променио само оно што се налазило унутар стрипова већ и положај аутора који их пише. Када је почињао каријеру, сценаристи су били готово невидљив у односу на цртача, па их нису ни потписивали. Госини, који је годинама безуспешно покушавао да постане цртач, на крају је постао један од људи који су се изборили да се име сценаристе нађе поред имена цртача и да писање стрипа буде признато као засебан ауторски посао. Преминуо је 5. новембра 1977, током теста оптерећења у једној париској клиници. Имао је само педесет и једну годину.
Ипак, Талични Том, Изногуд, Умпакс Пакс и Астерикс наставили су да живе. Астерикс је прерастао странице стрипа и постао део француске културе. Добио је и забавни парк, а његов творац споменик у Паризу.
Извор: Радар
