На дан 1. маја 1924. године Михајло Пупин је добио престижну „Пулицерову награду” за свој аутобиографски роман „Са пашњака до научењака”. Дјело је објављено на енглеском језику и било читано у америчким школама. Књига се на српском језику појављује 1929. године у издању Матице српске. У неким издањима објављиваним у комунистичкој Југославији књига је штампана без поглавља о Светом Сави. Ријеч је о самим почецима књиге гдје се описује један сан Пупинове мајке, којој се у сну обраћа Свети Сава, тражећи од ње да управи свог синчића на велике свјетске школе.
„Моја прва јасна слика о Светом Сави”, пише Пупин, „била је у овоме: то је био светац који је нарочито истицао вредност књиге и вештине писања. Тада сам разумео зашто је моја мајка толико полагала на читање и писање. Тада сам се и зарекао да ћу се томе посветити макар и по цену да напустим своје другове и вршњаке. А ускоро сам пружио доказа мајци да сам и у читању и у писању дорастао сваком свом вршњаку. И учитељ је приметио ту промену. Изненадило га је то, па је почео да верује како се ’десило неко чудо’. Моја мајка је у чуда веровала, па је учитељу одговорила како то нада мном бди дух Светога Саве. Једнога дана, у моме присуству, причала је она учитељу да је, у сну, видела како је Свети Сава положио своје руке на моју главу и, обрнувши се њој, рекао јој: ’Кћери Пијада, ускоро ће школа у Идвору бити тесна за твога сина. Када то буде, пусти га да пође у свет где може наћи више духовне хране за душу своју, тако жељну науке и знања’… Идуће године, учитељ одреди да ја декламујем о Светом Сави, и написа оно што је требало да кажем. Мајка моја то исправи и упрости, па ме нагна да јој то поновим неколико пута. Тога пута, на Светог Саву, држао сам своју прву беседу.”
Читав опис подсјећа на житија светих, на хагиографије, али када се има у виду колико је материјалног и духовног иметка Пупин дао на корист своме роду, онда хагиографска аналогија надраста симболички значај. Потврђује нешто више, некакву архетипску поновљивости светосавског пута. Како је Свети Сава оставио породицу, па се вратио са неизмјерним даровима, тако су и наши други великани, попут Пупина, Тесле, Миланковића, Цвијић, Гуслара Перуна, а сви вођени истом духовном инспирацијом, одлазили, ходочастили, да проносе славу свога рода, да унаприједе културу и науку свијета, најзад, да учине уздарје своме роду.
Извор: Милорад Дурутовић/Фејсбук
