Poslije uspjeha romana „Zlo proljeće“, Mihailo Lalić je u NIN-ovom serijalu „Naši pisci o sebi i našoj književnosti“ govorio o svojim daljim literarnim planovima i preovlađujućim književnim naravima na tadašnjoj sceni.
Delo Mihaila Lalić to je – njegov život. Moglo bi da se kaže i obratno, svejedno je:
– Pišem samo o onome što sam na neki način doživeo, samo ono što se duboko urezalo negde u meni, u srcu, u dušu valjda, u krv…Nije mi dosta samo to što znam za neki događaj. Morao sam ja sam da budem tamo, morao je da bude angažovan bar neki moj nerv, da nešto ja sam osetim, direktno da osetim, da to bude snažno, puno emocija, da od svega toga posle tolikih godina ostane nešto u meni…Drukčije ne ide…Kad radim kao da otkidam od samog sebe…Kad sam završio „Zlo proljeće“ osetio sam kako sam se malo ispraznio…Odahnuo sam…
To kaže sam Lalić.
Njegov život bio je bogat i raznovrstan, put kojim je išao bio je uvek prav, ali težak, pretežak. Mnogi su posustali – ali većina nije:
– Rano sam ostao bez roditelja, nisam ih skoro ni zapamtio, i brzo sam osetio siromaštvo…Gimnaziju sam učio u Beranima, a onda sam došao u Beograd i počeo studije na Pravnom fakultetu. Radio sam svašta…Trebalo je živeti. Pisao sam pisma za razne firme, pravio reklame, ekspedovao „Politiku“, radio kao kelner u Trgovačkoj menzi, posle sam kelnerisao i u našoj studentskoj menzi, raznosio sam mleko po beogradskim kućama. Negde pred rat dobio sam svoje najbolje nameštenje: primili su me u „Pravdu“, radio sam kao saradnik na kriminalnoj i sudskoj rubrici, a pravio sam i zemunsku hroniku…Tu me je zatekao rat…
…Rat, to je bila „Svadba“…Posle ustanka logor u Kolašinu, a zatim logor u Solunu. Sredinom 1944. godine, posle jednog velikog bombardovanja Soluna, jedna grupa logoraša uspela je da pobegne. Našli smo se na Halkidiku, grčkom poluostrvu, brdovitom i šumovitom, i priključili se ELASU…Bilo nas je oko sedamdesetak…Čitav bataljon…Borili smo se…To je bila jedna kratka, ali zanimljiva epizoda u mom životu. Mislim da ću se jednom vratiti na taj moj grčki period…Odatle sam krajem 1944. otišao u Crnu Goru gde sam nastavio novinarski rad u cetinjskoj „Pobjedi“…
…Pisao sam i pesme i priče, ali prva stvar koju sam objavio bio je jedan feljton…Napisao sam i poslao „Pravdi“. Potpisao sam drugim imenom…Imao sam neki pseudonim…To je bilo 1936. godine. Poslao sam to „Pravdi“, očekivao da vidim objavljeno, očekivao i – zaboravio. Posle više od godinu dana jedan drug s kojim sam radio zajedno, pokazao mi je taj feljton…Bio je najzad objavljen, ali sam ga jedva prepoznao…Za tu godinu bio sam se mnogo izmenio i to što je bilo odštampano kao da nije bilo moje…Sećam se da se radilo o nekom samoubici, o nekom Čehu koji je bio došao ovamo da kupuje naše šume i koji se na kraju obesio ovde kod nas…Sećam se i prvog honorara: iznosio je pedeset dinara…
…U „Mladoj kulturi“ objavio sam svoje prve pesme. Neke sam objavio i u „Studentu“, neke i u „Zeti“, jednom malom opozicionom listu koji je tada izlazio u Podgorici…Pisao sam i reportaže…
…Ono što sam mislio da je ozbiljnije, a to su u prvom redu bile priče, objavljivao sam u „Politici“. Tri priče iz tog vremena preneo sam posle u „Izvidnicu“. Bile su zrele i mogle su, po mom mišljenju, da uđu u tu zbirku…
…Često sam prekidao svoj rad…I pre rata, a i sada. Pre rata sam bio u stvari utitilitaran pisac – da tako kažem…Takvom piscu, uostalom, nije ni bilo teško da prekida svoj književni rad ako je on uopšte to bio…Štrajk je bio preči od pisanja, rasturanje letaka važnije od svake pesme…U prvim danima posle rata, naročito u vreme dok sam još živeo u Crnoj Gori, često sam doživljavao male krize…Teško je to živeti daleko, u provinciji, i imati neke ambicije…Znam da se sve menja, da ide na bolje, ali – onda je bilo tako. Na primer, osmelim se i pošaljem priču za beogradsku „Književnost“…Dobro, nije bila objavljena, ali nikad nikakav odgovor da se dobije, nikad nikakvo mišljenje…Čovek se oseća pomalo bespomoćan…Nastaju krize, kolebanja…Kriza prekida rad…
…Pišem dosta teško. S naporom. Ne umem da izmišljam. Sve što prenesem na hartiju živelo je pre toga na neki način u meni…I – ne umem da pričam o tome…
…Da li sam pesnik? Liričar? Pa – možda i nisam…Kad sam 1940. godine pisao pesme, svi su me ubeđivali da sam talentovan pesnik…Nisam im verovao. Više sam voleo prozu. Kad sam posle rata hteo da objavim neke pesme, za jednu zbirku sam hteo da sakupim, – odbacili su ih sa vrlo rđavim mišljenjem…Sad ih više ne pišem i mislim da je to vrlo dobro…
…A možda i jesam neka lirska priroda…Ko to zna?
Pred Mihailom Lalićem stoji nekoliko tabaka čiste bele hartije odličnog kvaliteta ispisanih njegovim sitnim, čitkim rukopisom, i puna kutija najboljih „Fabera“. Lalić tako piše: kad dođe njegov čas, sedi po nekoliko sati, piše stalno, nikad ne precrtava, tu kraj „Fabera“ stoji i guma i kad mu se nešto ne svidi, on to jednostavno izbriše i nastavlja dalje, dalje, dalje, olovka se istroši, on je ostavi i iz kutije uzmu drugu, spremnu, zaoštrenu kao za stenografa…
Piše za „Borbu“ jednu seriju reportaža iz Pariza, u kome je proveo godinu dana i iz koga se upravo vratio.
– A posle, o čemu onda?
– Trebalo bi da napišem još tri ili četiri romana iz Revolucije. Ambijent je nepromenjen: Crna Gora. To mislim, a šta će biti od toga ne znam još ni sam…Prvo bih počeo sa Ustankom. Sve ovo što sam do sada pisao bilo je nekako okolo, okolo. Sad hoću Ustanak. Mislim da je vreme…Da sam spreman. Istina, malo se pribojavam: mnogo je od svega toga ostalo u meni, mnogo utisaka, mnogo divljenja, mnogo najlepših i najplemenitijih sećanja na ljude, na zbivanja…Hteo bih da za tu stvar imam vremena….Osećam da mogu dosta reći, da ne osećam, ne bih pisao…Formalno, to što ću pisati biće, možda, slično sa „Proljećem“, mada će to u osnovi biti nešto sasvim novo. Imam gotovu kompoziciju, ali još nisam počeo da je popunjavam…Biće, kao i neki detalji u „Proljeću“, dosta stvari datih dvostruko retrospektivno – vraćam se unazad od 13. jula, u život pojedinih svojih junaka…I mislim da će njih biti mnogo manje nego što je to do sada bio slučaj kod mene…Ali, ostavimo to sve budućnosti. Ponekad sve to može da ispadne vrlo smešno…
…Ne, pripovetke više neću da pišem. To sam odlučio još ranije, a i vidim – mnogi ih neradi primaju, mislim na pripovetke uopšte, pa – da im učinim…
…Zaokupi me nekad lik Džane iz „Zlog proljeća“…Draga mi je ta žena. Nameravam da pišem o njoj dalje, možda već u narednom romanu…I mislim da su kod nas u Crnoj Gori žene bolje nego ljudi. Sve ono što je tradicija i moral sačuvala je žena. Čovek ode od kuće, ode u borbu na primer i pogine, žena ostane u kući, žena diže i čuva. I junačnije su, i humanije, sve je, čini mi se, na njihovoj strani…I žrtve su prilika, društva, sve što je najteže padne na njih…A s druge strane, one su podigle ljude, one su podigle one s kojima se ponosimo…Čudne su te naše žene, to naše selo…
…Selo će u prvom redu biti predmet mog daljeg interesovanja, daljeg rada. Ličnosti? To su čak i takvi seljaci koji su čitali Krležu, intelektualci koji su proučavali Marksa. Pa to je čitav jedan svet koji je skoro nestao…Nema ga…Ili je izginuo, a najvećim delom je izginuo, ili je danas takav da sam sebe ne može da prepozna, ne može ni da se seti kako je nekad izgledao…
…Selo je deo mene…Ja ne mogu da ga odbacim, ne mogu da se odvojim od njega…Najmanje mogu zbog toga što neki kritičari kažu – e, dosta je sela, još nemamo grad u literaturi…Ja ne mogu da pišem recimo o Beogradu, prosto – ne mogu, mada sam tu proveo dobar deo svog života…
…Francuska? Ne bih želeo da o tome govorimo. To je jedno razočaranje…Nosio sam u sebi neke neodređene simpatije za tu zemlju, za zemlju Balzaka, Pastera, nosio sam neke simpatije iz davnina…Valjda zato što su nam pomogli u onom ratu…Znao sam kakvi su bili u Komuni, svirepo su se obračunali sa komunarima, znao sam kakvi su bili u kolonijama, pa ipak – bili su mi bliži, bliži od svih…Pogotovu kada se zna kakvi su bili drugi, kakvi su svi ostali veliki…A eto, drukčije je sve to, drukčije nego što sam zamišljao…Žao mi je, ne bih hteo da verujem u mnogo štošta ali, – ne govorimo o tome…
…Inače, kod nas se ljudi često prepiru niokošta…Polemiše se oko knjiga koje i ne postoje. Umesto da pišu – popuju jedan drugom…Pišu šta bi, eventualno, trebalo napisati, a toga šta bi po njihovom mišljenju trebalo nikako nema, pa nema…I umesto da se već nešto učini, umesto da se nešto uradi, da se više uradi, – stalno iste priče…Ja nisam protiv novog, pa ma kako to novo zvali, ali jesam protiv nerazumljivog. Eto, uzmimo francuske pisce, ove najveće koje imaju, najmodernije – svi su jasni, razumljivi. Ja sam učio jezik na njima. Loše bi se proveo neko ko bi na ponekim našim piscima učio naš jezik…Ne razumem šta znači to: pišem za one koji će me shvatiti posle sto godina. Nemamo pravo da budućnosti namećemo bilo šta, isto kao što nemamo pravo da potcenjujemo svoje savremenike…Ko zna kako će se budućnost poneti i poigrati s onim što je, navodno, pisano za nju…
…Ja dobro znam da je bolje pisati moderno nego staromodno, ali je za mene osnovno da ono što je napisano bude – jasno…Apsurdno je ako to moram i da dokazujem. A najvažnije je – raditi, štampati, da bude što više pisaca, što boljih, što raznovrsnijih…Treba raditi, lenjost je naša velika mana. Čuo sam jednom ovako nešto – da naša književnost hronično boluje od ona dva sata spavanja posle ručka… Treba raditi…
NIN, 14. mart 1954, god IV, br. 167, str. 20.
