Иван Карамазов позива да се „заволи живот више од његовог смисла“. Ваљда је тачно – а није. Живот он, можда, и воли, али живо не воли. Ни оца, ни браћу, ни Лизу која је заљубљена у њега, па чак ни Катарину Ивановну… поготову тамо неког туђинца, замазаног дечијим говнетом и дечјом глупом сузицом, због које га Бог тобоже тако увредио да је хистерично спреман да му врати карту за небеско царство. Он никад никог није помиловао по главици, никоме није обрисао сузицу. Све су то само речи, само тезе у одбрану живота.
Ипак је „живот“ – само појам: са њим не можеш разговарати, не можеш га додирнути, не можеш га погледати у очи, не можеш га заголицати иза увенцета. Треба заволети живо више од самог живота. То је и најтеже, и најлакше.
Миахил Епштејн, Лепљиви листић, Дерета, Београд, 2015
Превела: Радмила Мечанин
