Пише: Мића Вујичић
У свим бирократским формуларима, у рубрици „занимање“, Мирослав Антић (1932–1986) наводи исту професију. Новинар! Њој посвећује „шест сати дневно и од тога живи“. Најпре је радио у листу Панчевац, а од 1954. у новосадском Дневнику. Обично петком, чије ново издање припрема Лагуна, показује да је био мајстор уводника, коментара и репортаже. Говоримо о фељтонистици, споју „информације“ и „књижевности“ – напоменуће – уз опаску да је са „мало туге и осмеха“ покушао да имитира Чехова.
„Живео сам много живота. Бар осам. Први живот ми је новинарство. Други живот ми је поезија. Онда: филм, телевизија, позориште, мој живот су и скитања, лутања, жене. А у пост скриптуму додајем кафане, Цигани, такси шофери. Све сам то могао зато што сам био новинар.“
Антић је најпре радио у листу Панчевац, а од 1954. у новосадском Дневнику. Обично петком, чије ново издање припрема Лагуна, показује да је био мајстор уводника, коментара и репортаже
Добро је што поменута издавачка кућа, уз најславнија дела, попут Плавог чуперка, Гаравог сокака или Хороскопа, поново представља део његовог мање познатог опуса. Рецимо, Степенице страха, најпре штампане 1978. у новосадском Форуму, у едицији „Љубавни викенд роман. Сви писци света“, ванредни број 11. Тинејџерски љубић за плажу! Петнаестогодишњи Вук Павловић покушава да освоји високу и стрму литицу на мору након смрти неколико авантуриста, с тим да појава Оље додаје нијансу романсе на опасну авантуру. Тражећи излаз за главног јунака, чији се родитељи бесомучно свађају, приповедач на сцену изводи Бобу, неодољиву професорку музике за каквом дечаци у тим годинама неретко чезну.
Не заборављамо Издајство лирике, Антићеве записе с разгледница и дописница: Лечилиште Јунаковић, 1. 2. 1986: „Тамо где блиста површност, мудри се на време повлаче у своје сенке.“ Пријем код градоначелника: „Ја стојим као идиот.“ Конгрес књижевника Југославије, Нови Сад, 1985: „Ко се умеша у било коју врсту дијалога, разменио је своје огромно мишљење у ситниш.“ Лењинград, балет Жизела, 1978: „Игра је кад одбациш покрете научене од јаве, па онда научиш јаву да она тебе понавља.“ Београд, Атеље 212, клуб, 1982: „Михиз, Пекић, Брана Црнчевић и још неки. Разбили ми уста што нисам хтео да будем Србин. Никад им нећу опростити.“
На стодвадесетпетогодишњицу рођења Жака Превера, читамо чланак у коме бележи како га је 1966. посматрао из куће Бориса Вијана. Изашао је на терасу и гледао француског песника док силази да избаци ђубре. Чекао га док је 1961. куповао еспадриле код Призоника.
У антологијској репортажи Чари Превера, описао је посету том великану. „Био сам код Превера. Он се боји новинара. ’Новинари’, каже, ’увек изврну праву ствар. Говорићемо као песници.’ Затим смо пили виски и сок. Превер више не пије. Сада му је шездесет девет година. Од тринаесте до шездесет пете пио је најгора пића овог света и писао најлепше стихове многих наших младости… Замолио ме је да му помогнем да одвоји чешке од пољских, мађарске од југословенских књига. Био сам више од два сата библиотекар Жака Превера и први пут у животу сам га сасвим разумео. Ваља видети човека. Затим се види и песник. Уопште нисмо разговарали о великим проблемима овог света. Превер је једноставан и чудно узнемирен младић у старости. Личи ми на Милана Коњовића. Стално шета. Вечно је у неком грчу. ‘Поезија’, каже ми, ‘то је нешто измишљено. Песник је свако. Изађите на улицу. Сваког тренутка тамо неко носи по једну песму у себи. Живот је кратак да све то запишемо…’ У устима вечита цигарета. Једна од оних црних, као наша Драва…“
Глумац Игор Ђорђевић, првак драме београдског Народног позоришта, мисли да је Обично петком увид у прву линију фронта рововске борбе између блиставог песника и сиве, суморне реалности. „Та књига је прозор са погледом на савладавање и тумачење свакодневице таквог поетског духа какав је био Мирослав Антић”, објашњава за Радар. „Микино природно станиште је наравно – стих. Али место рађања стиха је доле, на површини земље, у блату. Стих се рађа као последица судара поетске душе са равнодушним, материјалним светом. Редак документ тог судара!“
Предавао је студентима. „Делове сам користио као материјал за глумачке вежбе монолошких форми са мојим студентима. Показујући им две ствари. Прво: није само драмски текст глумачки материјал, већ то може да буде свака књижевна форма. И друго: свакодневне ствари не морају никако да буду и баналне!”
На Јутјубу постоји снимак – Игор Ђорђевић чита Антићев коментар Зашто мрзим филтер. Мање од месец дана после посете Преверу, у локалу „Код Елзе“, у Суботици, упознаје чика Андраша. „Скврчени“ седамдесеттрогодишњак, „сав усукан као свећа“, пита да ли може да покупи пикавце из пепељаре. Купи их, раздваја, меша дуван и продаје га по салашима.
Текст је изашао 5. децембра 1969. Пре пола века: „И ја сад мрзим филтере. Мрзим их, па као у некој поквареној причи, почињем да гледам и људе тако. Видим човека, има филтер на глави. Натакао га, наместио га, добио неку животну важност с тим филтером. А мени дође дивљачка намера да откинем човеку то срце. Видим људе са филтером на души. На очима. На оном што се не говори у новинама. Сам го филтер међу људима. И стварно мислим: много је блесаво ово ново доба.“
Колумну често даје у форми писама, углавном упућених комуналним инспекторима што би да затворе чарде, или законодавцима решеним да старе кафанске свирце натерају да пред пензију науче ноте. Путописи илуструју како у авиону први пут проба газирани сок („севн ап он д рокс“), пошто је стјуардеса пристала да му сипа пиће у чашицу за џин. Духовит је, али и горак јер непрестано отвара тешке друштвене теме, слика судбине људи са маргине.
Не оклева да почне од вица: „Јуче ми колега из редакције прича овакав виц: мрав радио, радио, радио, читаво лето припремао се за јесен, три лета, пет лета, седам, а цврчак за то време купио викендицу на мору, на Фрушкој гори, набавио трособан стан, кола, све… И сад: мрав и даље ради, а цврчак, који има пара, не зна шта ће, него му се иде у Париз. ’Слушај’’, вели он мраву, ’остављам ти кључеве од стана, од обе викендице, од кола, од јахте… Сачувај ми то док се не вратим из Париза, а ја ћу ти за узврат купити један лепи сувенир.’ ’Ако већ идеш у Париз’, рече му мрав уморно, ’немој да ми купујеш сувенире, него молим те, скокни часком до Ла Фонтеновог гроба и пошаљи га у божју матер’.“
Тихомир Станић: Дао сам своје глумачко биће у службу Андрићеве литературе
Нема теме? Група сликара на Петроварадинској тврђави проналази „републику“ мрава. Коцку шећера натапају ракијом, па кроз увеличавајуће стакло посматрају шта ће да буде. Вредни, дисциплиновани мрави зачас постају силеџије. Покрећу рат.
Дуго сакупљам причице о начину на који је Антић писао за новине али их намерно нисам проверавао. Шапутали су ми да је лутао по граду, по свету, правио белешке на папирићима и гурао их у џепове, а онда истресао на сто, на громилу, па размишљао, и страсно ударао по писаћој машини. Део редакције тадашњег Дневника види се у документарцу Плава звезда: песник открива дечаку Борису Исаковићу, данас познатом глумцу, како настаје та песма. Шетају по Новом Саду и хватају добре реченице у пролазу. Свраћају и на „посао“; на зиду испред стола виси постер разголићене лепотице. Поред папира, бела хотелска шоља за кафу или чај; богартовска цигарета у углу усана.
Фотограф Бранко Лучић истиче да Мику није лично познавао, да је тек почињао, али га јесте по потреби „фоткао“. Рећи ће нам да су се још тада препричавале анегдоте о њему: „Ујутро се долазило у редакцију и чекало испред два лифта. Сви ћуте, помало мамурни од спавања. Долази Мика и чим лифт дође, он га отвори, уђе, затвори врата за собом и сам оде на шести спрат, уз опаску: „Кад пред лифтом немамо шта да разговарамо, сигурно у лифту нећемо разговарати!“
Извор: Радар
