„Увијек ме узбуђивала мисао“, пише Меша Селимовић у Сарајеву 1971. године, „да је једна величанствена планина, са скромним гробом на врху, постала споменик једном пјеснику.“

„Зато ми је изгледало невјероватно кад сам чуо да ће се тај склад нарушити а то знамење обесветити.
Нажалост, та замисао, потпуно изван свега што се могло очекивати почела је да се остварује.

И мада сам био увјерен да ништа ново не може бити боље и љеоше од скромне капеле на Ловћену, ипак ме је запрепастила неукусност и агресивност макете тог непотребног пројекта, који дјелује мучно својом тежином, језивом хладноћом, нељудском одбојношћу. Такви лажно монументални споменици подижу се људима без дјела и заслуга, властодршцима којима трагови смрде нечовјештвом.
Великом Његошу, који је својим дјелом сâм себи подигао најљепши споменик, ова одбојна фараонска гробница не одговара ни по чему, никако!“
