Пише: Арон Бејди
Да ли је потребно читати Камија пре него што се прочита Мерсо, контра-истрага Камела Дауда? Ако сте прочитали Странца пре десет, двадесет година, да ли га је потребно поново прочитати?
Имао сам фазу Камија у адолесценцији. Прочитао сам Странца – чак сам купио и L’etranger са амбицијом да га употребим за побољшање свог француског – као и Кугу, Пад и друге књиге чије наслове не памтим. Знам да сам их прочитао, јер иако сам те књиге купио нове, изгледале су половно када сам их поклонио. Али књиге које сам читао као тинејџер нису ми остале у памћењу, или барем ове нису. Од Странца се, рекао бих, сећам да је мајка умрла данас, досаде и егзистенцијализма. Пушења. Убиства Арапина због сунца. Последњи пут када сам размишљао о Странцу вероватно је било када је Џорџ Буш изјавио да га чита у Крафорду, на одмору, и сви смо се шалили као: „Ах! Књига о убиству Арапина без кајања! Има смисла!“
Како Пиали Рој примећује, постколонијални одговор је да узме филозофске тврдње и исмеје их: „Странац (L’etranger) је постао нека врста постколонијалне шале,“ пише она, „[након што је] покојни велики анти-оријенталиста Едвард Саид једном приметио да су Арапи у овом роману ‘безимена бића употребљена као кулиса за чудовишну метафизику коју истражује Ками.’” Када се гледа из правог угла, има више смисла исмевати “књигу која је некада била оличење идеја побуне мушког адолесцента против бесмислености свакодневног живота – каријере, брака, вере у Бога него поштовати озбиљност њене идеје.“
Сећам се тих шала много јасније него сцене о којој је реч. Сећам се чињенице да је Ками убио Арапина због сунца, много боље него што се сећам стварног искуства читања књиге. Не сећам се романа као филозофије, или чак као романа. Што ће рећи, књига коју сам прочитао у неком тренутку током својих тинејџерских година је темељно замењена у мом сећању осећајем зашто је тај роман важан: то је пример текста у којем западна књижевност брише своју колонијалну империју. Оно чега се сећам код Странца није оно чиме се роман наводно бави, већ, ретроспективно, како се може гледати на оно што он није. Оно чега се примарно сећам код Странца јесте зашто не треба да га поново читам.
Већина рецензија књиге Мерсо, контра-истрага даје оквир роману Камела Дауда као да је он одговор на роман за који се памти да га је Ками написао, од стране људи који ће вероватно прочитати роман Камела Дауда. Ја сам тип особе која ће вероватно да прочита Мерсо, контра-истрага Камела Дауда, на пример, јер сам такође тип особе који је заборавио Странца, док се сећам онога што је Ками избрисао: Африку. Али, пошто сам читалац који је свестан да Африка постоји, зар књига која „критикује“ Камија у том смислу није донекле сувишна? Ако је већ моја примарна референтна тачка за Странца критика која се понекад упућује овом француском писцу рођеном у Алжиру – „перверзна ароганција“ како је Чинуа Ачебе једном описао Конрадов избор да у Срцу таме сведе Африку на реквизит за распад једног ситног европског ума – онда зашто ми је потребно да прочитам „храбру реплику на егзистенцијални класик Алберта Камија,“ како то назива Irish Times? А ипак, ако ми је потребна та критика – ако ми треба подсећање да Африка постоји – да ли је сва вероватноћа да ћу прочитати овај роман? Кладим се да вероватно нећу прочитати овај роман.
Направио сам овај донекле разрађен проблем без жеље да критикујем критичара што стављају Дауда против Камија.
„Алжирски романописац се супротставља Камију у Мерсо, контра-истрага“ како пише Washington Post, и започиње подсећањем на то како „објављен 1942. године, Странац Албера Камија остаје прекретница светске књижевности.“ Или, у NYT: „Камел Дауд преиспитује Камија у Мерсо, контра-истрага“ како нам се каже; „Харун, наратор запањујућег дебитантског романа Камела Дауда Мерсо, контра-истрага је брат безименог Арапина којег је убио Мерсо, наратор егзистенцијалног класика Камија Странац.“
Искрено, не знам како би другачије могла да се представи ова књига; то је роман чији вам наратор Харун у првом лицу буквално каже да одговара Камију и исправља његову погрешну причу о прошлости. Нема романа без овог оквира; прва реченица Даудове књиге је ревизија познате прве реченице Камијевог романа. А протагонист Даудовог романа не само да је прочитао Камијев роман, већ претпоставља да сте и ви то учинили; заправо, роман је испричан у једном бару новинару који буквално има примерак Странца у свом коферу. Без тог контекста, књига буквално нема смисла. Али баш као што Харун изједначава Камија и Мерсоа у покушају да их обојицу оспори – претварајући роман у истиниту тврдњу, како би показао да је он фикција – нешто важно се губи ако исто урадимо са романом Камела Дауда. Дауд није Харун, исто као што ни Ками није био Мерсо. А инверзија фикције није истина. То је само још једна фикција.
У својој рецензији књиге Мерсо, контра-истрага, Лејла Лалами сугерише да су „зато што нам нуде прилику да исту причу сагледамо другим очима, књижевна препричавања одувек била популарна“:
„Џејн Смајли је у књизи Хиљаду хектара је поново осмислила Краља Лира на фарми у Ајови. Тајеб Салих у књизи Сезона сеобе на север позајмљује структуру романа Срце таме Џозефа Конрада. Џин Рис у Широком Сарагашком мору открива причу о лудој жени из Џејн Ејр Шарлоте Бронте. Али да би књижевно препричавање било успешно, оно не сме једноставно обући стару причу у ново рухо. Мора бити тако убедљиво и тако испуњавајуће да више не мислимо на оригиналну причу као на истину, већ почињемо да је преиспитујемо.“
Роман саме Лалами Мавров извештај, почиње управо на овај начин: његов протагониста (назван „Мавар“) је прочитао извештај који је благајник Кабеса де Вака написао о експедицији Нарваез, и он хоће да га допуни и исправи, да исприча праву причу о томе шта се догодило. То је фикција, али отвара простор у којем се Кабесин извештај може читати као подједнако фиктиван, као што је и креативан. Када сам радио интервју са њом о њеној књизи, осетио сам потребу да поново прочитам Кабесу де Ваку; док сам читао Даудов роман, осетио сам потребу да поново прочитам роман који је Ками написао 1942. године, и то сам и учинио. Поготово када је реч о империјалној књижевности коју је Запад вековима стварао о својим Другима, поново причање канонске приче у смислу свести коју потискује обавља одређени, веома моћан посао.
Па ипак, па ипак, па ипак. Зашто морам прво да прочитам Камија, како бих прочитао ову књигу? (и ако морам прво да прочитам Камија, зашто морам да прочитам ову књигу?) Ако ме читање ове књиге неизбежно враћа на запажање да Ками има своје ограничења, и да је зато читам, онда постоји таутологија у критици Камија која на крају враћа Камија у центар. Ками остаје оригинал, спрам којег се Даудов одговор, коментар или допуна чине секундарним. Чини се као да смо нешто пропустили, а можда је то поента.
Заправо, било би непоштено према роману саме Лалами да се о њему мисли само у терминима њене маштовите ревизије извештаја Кабесе де Ваке; најзанимљивије у њеном роману – ако мене питате – јесте начин на који се игра с појмом заточеништва, истражујући облике неслободе који не проистичу из формалног ропства, већ из егзила и оскудице: човек се може лишити слободе и самоћом и глађу, не само ланцима. У извештају Кабесе де Ваке има мало или нимало економије (има и скрупулозног напора да се не размишља о томе како то где се налазимо ствара то ко смо), али Лаламиин напор да осветли како макро-политички таласи преплављују људска друштва и трансформишу њихов основни осећај о томе ко су и зашто су то што јесу јесте оно што Мавров извештај чини виталним и занимљивим.
Слично томе, нанело би праву штету овој чудној, живој и борбеној књизи да се о њој мисли првенствено као о одговору на Камија, и да се тиме она одреди као секундарна књижевност. Можда она уопште није књижевност? Ками је мртав, али књижевност је и даље жива, и оно што се чини најважнијим у вези са оваквим књижевним препричавањима је то што дрмају темеље на основу којих неке приче добијају привилегије над другима. Другим речима, постоји нешто радикално анти-литерарно у овом роману и то се чини једнако важним за оно што роман хоће да постигне, као и било која референца на Камија. На крају крајева, ако се чини да су Ками и његово стваралаштво скупа замагљени, Харуново третирање Камија као да је он буквално био Мерсо је толико блатантно и флагрантно погрешно да поткопава било какве претензије на корективну улогу коју би овај роман иначе могао имати. Харун је заробљен у прошлости, а овај роман је његова борба да изађе на површину. Онда, уместо “књижевног” намеће ми се реч „историјски“, макар као референца на ноћну мору из које овај роман покушава да се пробуди. И ово је књига која би се читала веома другачије – а можда би и требало – када би њен главни саговорник био Фанон уместо Камија.
Извор: The New Enquiry
Превод: Данило Лучић/Глиф
