Da li je moguće ublažavanje vojnopolitičkih tenzija u istočnoj Aziji – šta je pokazao susret Bajdena i Sija

Samit Organizacije za ekonomsku saradnju u regionu Azija–Pacifik (APEC) u San Francisku pružio je važnu priliku za susret lidera država čiji se politički interesi sukobljavaju u Južnom kineskom moru i na Tajvanu.

U uslovima trke u naoružavanju i neprekidne vojnopolitičke eskalacije, koja je počela posetom predsedavajuće američkog parlamenta Nensi Pelosi Tajvanu u avgustu 2022. (protumačene u Pekingu kao neskrivena podrška nezavisnosti tog ostrva), naročito važan je bio susret kineskog predsednika Si Đinpinga i njegovog američkog domaćina Džozefa Bajdena.

Zajednički prosperitet ili strateško nadmetanje?

Po kineskom saopštenju koje prenosi državna novinska agencija Sinhua, predsednik Si je u San Francisku istakao da sukobljavanje i suprotstavljanje imaju nepodnošljive posledice za obe zemlje i da Kina i SAD imaju brojne zajedničke interese u oblasti ekonomije, trgovine, poljoprivrede, borbe protiv klimatskih promena i razvoja veštačke inteligencije.

On je američkim domaćinima rekao da njegova zemlja nema nameru „da pođe starim putem kolonizacije i pljačke ili pogrešnim putem traganja za hegemonijom“, kao i da nema ambicije da „pretekne ili svrgne SAD“ ili se meša u njihova unutrašnja pitanja. Štaviše, on je dodao da bi kineskom rukovodstvu bilo drago da vidi „samouverene, otvorene, konstantno rastuće i prosperitetne Sjedinjene Države“.

Kineski lider je, međutim, naglasio da je tajvansko pitanje „najvažnije i najosetljivije“ za njegovu zemlju i zatražio od SAD da prestanu s naoružavanjem vlade u Tajpeju i podrže mirno ujedinjenje matice Kina i tog ostrva, koje je, po njemu, neminovno i nezaustavljivo. On je i pozvao SAD da se, slično gore pomenutom kineskom stavu u odnosu na Vašington, ne mešaju u unutrašnja pitanja njegove zemlje i prihvate „miroljubivu, stabilnu i prosperitetnu Kinu“.

Na taj način predsednik Si ponovo je stavio do znanja rukovodstvu u Vašingtonu da međusobne odnose ne vidi kao borbu za prevlast nad Zemljinom kuglom, pa čak ni kao takmičenje za prestiž, uticaj i resurse, već kao mogućnost za obostrano plodonosnu saradnju, ali i na vrlo otvoren i samouveren način poslao poruku da od svojih kolega na Kapitol hilu u tom smislu očekuje reciprocitet i uvažavanje.

Odnosno, implicitno izražavajući neslaganje s američkim diskursom u kojem je Kina najveći „strateški takmac“ SAD koji ima i nameru i moć da promeni važeći svetski poredak, on je ponovo artikulisao kineski stav da je prosperitet moguć za obe zemlje i da je ostvariv kroz miroljubivu saradnju i uzajamno poštovanje, te da gušenje razvoja onog drugog nije jedini način za ostvarivanje dobrobiti za sopstvenu državu.

Kineske crvene linije u vezi Tajvana

Američki i pojedini japanski mediji prenose i izjavu neimenovanog američkog diplomate da je predsednik Si tokom četvoročasovnog sastanka sa predsednikom Džozefom Bajdenom, između ostalog, uveravao svog sagovornika da Kina nema plan da vojno interveniše na Tajvanu (kako to poslednjih godina spekulišu obaveštajni, vojni i politički vrh u Vašingtonu), ali da je i jasno izneo uslove koji bi mogli da izazovu vojnu reakciju njegove zemlje.

Mada nisu poznati detalji, politički komentatori u SAD i Istočnoj Aziji se slažu u oceni da je razumno pretpostaviti da bi intervenciju Kineske narodnooslobodilačke armije na Tajvanu mogli da prouzrokuju potezi kao što su zvanično proglašenje nezavisnosti Tajvana, unošenje ili postavljanje američkog nuklearnog oružja na njegovu teritoriju ili potpisivanje sporazuma kojim bi SAD (i njeni saveznici) formalno pružili garancije za odbranu Tajpeju.

Dometi susreta dva predsednika u San Francisku

Mada vodeći američki mediji poput Njujork tajmsa ocenjuju da razgovori dva predsednika nisu doneli nikakav napredak osim dogovora da se kontakti nastave, to je verovatno preoštra ocena. Jer razgovori na visokom nivou nisu bili vođeni mesecima nakon izleta Pelosijeve na Tajvan i za vreme trajanja neosnovane medijske i političke histerije u SAD u vezi sa upadom kineskih „špijunskih“ balona u njihov vazdušni prostor i navodnog špijuniranja američkih građana preko aplikacije kineskog porekla Tiktok, dok je komunikacija između dve armije takođe bila zamrznuta.

Tome treba dodati i to da je potonja poseta ministra inostranih poslova Entoni Blinkena Pekingu u junu ove godine prošla u vrlo zategnutoj atmosferi. Odnosno, sastanak američkog i kineskog lidera u San Francisku bitan je sam po sebi, kao dugo očekivani i preko potrebni čin usmeren na ponovno uspostavljanje duboko narušenog poverenja – on u tom smislu jeste izvestan doprinos popuštanju vojnopolitičkih tenzija, najpre u Tajvanskom moreuzu, a onda i šire u odnosima između dve najveće ekonomije sveta.

I sami američki mediji naglašavaju da je susret dva predsednika poslužio da se dogovori ponovno uspostavljanje crvene linije između dve vojske, koja omogućava proveru namera protivničkih snaga, razjašnjavanje nesporazuma i brzo stavljanje situacije pod kontrolu nakon eventualnog vojnog incidenta, te tako funkcioniše da predupredi ratni sukob.

Dobrobit koja potiče od tog sastanka, međutim, donekle je umanjila izjava predsednika Bajdena data novinarima, u kojoj je on svog kineskog kolegu iznova nazvao diktatorom. Naime, na pitanje medijskih poslenika da li uprkos susretu sa predsednikom Sijom (koji je generalno gledano prošao u atmosferi uzdržanosti) njega i dalje smatra diktatorom, Bajden, koji je poznat po nediplomatskim (grubim i uvredljivim) kvalifikacijama na račun stranih lidera, odgovorio je pozitivno, mada je tu ocenu odmah delimično ublažio time što je dodao da je kineski lider diktator u smislu da rukovodi zemljom unutar komunističkog sistema, koji je drugačiji od onog koji postoji u SAD.

Neophodan, ali kratak predah u trvenju?

Do susreta na najvišem nivou u San Francisku je došlo, ocenjuju analitičari u Istočnoj Aziji, u trenutku kada bi obema stranama dobro došao predah u geopolitičkom nadmetanju i vojnopolitičkoj eskalaciji.

Kini zbog produbljivanja domaćih ekonomskih problema, kao što su krupni potresi na tržištu nekretnina i u građevinskom sektoru, te gomilanje loših dugova koje sve ozbiljnije ugrožava funkcionisanje banaka i lokalnih vlada, a SAD zbog političke i vojne angažovanosti na dva fronta: u Ukrajini i na Bliskom istoku, odnosno, zbog prekomernog utroška finansijskih i vojnih resursa radi pružanja podrške Kijevu i Tel Avivu, komplikovanja spoljnopolitičkih odnosa sa Iranom i arapskim zemljama, pa i rastućih unutrašnjih političkih previranja zbog vojne podrške izraelskoj intervenciji u Gazi.

U proteklih nešto više od godinu dana, osim demonstrativne posete predsedavajuće Kongresa Nensi Pelosi, tada treće najvažnije političke figure u SAD, Tajpeju, Peking su uznemirili i boravak tajvanske predsednice Caj Ingven u SAD, javne izjave predsednika Bajdena da će njegova zemlja oružjem braniti Tajvan, te brojne druge posete američkih parlamentaraca i bivših visokih vladinih zvaničnika Zapada Tajvanu, poput nekadašnjeg državnog sekretara Majka Pompea ili brzo smenjene britanske premijerke Liz Tras. 

Kada se tim postupcima, koji nesumnjivo predstavljaju izraz solidarnosti s antikineskim režimom u Tajpeju, te se mogu protumačiti kao podrška defakto nezavisnosti Tajvana, doda rastući niz ekonomskih sankcija koje vlada u Vašingtonu uvodi protiv Pekinga i krupne prodaje američkog oružja Tajvanu, može se smatrati da je u proteklih nekoliko godina glavni motor vojnopolitičke eskalacije u Istočnoj Aziji bila upravo administracija predsednika Bajdena.

Koliko dugo će trajati interes vlade i Kongresa u Vašingtonu za ublažavanje ili zaustavljanje eskalatornih postupaka u vezi Tajvana pokazaće vreme i zavisiće od situacije u Ukrajini i Palestini i toka izborne kampanje u SAD.

Izbori na Tajvanu kao test trajanja deeskalacije 

Prvi pravi likmus test koji će pokazati koliko je političkom vrhu u SAD, gde poslovna elita uglavnom priželjkuje smirivanje strasti i normalizaciju ekonomskih odnosa, stalo do „spuštanja lopte“ u odnosima sa Pekingom će biti skori predsednički i parlamentarni izbori na Tajvanu, zakazani za 13. januar 2024.

U istraživanjima javnog mnjenja na Tajvanu vodi kandidat vladajuće Demokratsko progresivne partije (DPP), što bi moglo da znači da će ta stranka, koja Tajvan vidi kao potpuno nezavisnu državu, ostati na vlasti još šest godina i nastaviti politiku produbljivanja vojnopolitičkih odnosa sa SAD, naoružavanja i smanjivanja ekonomske zavisnosti od tržišta i radne snage matice Kine. U slučaju nove pobede DPP, nametnuće se pitanje da li SAD žele da to iskoriste za dalje naoružavanje ostrva i slanje svojih vojnih savetnika i signaliziranje svoje političke podrške kroz državne posete visokog profila.

Ipak, može se reći da je samit APEC-a u San Francisku poslužio kao važan medijum za snaženje poljuljanog poverenja i popuštanje tenzija u Istočnoj Aziji, bar na izvesno vreme. O tome svedoči i činjenica da je kineski predsednik Si tokom njegovog trajanja imao bilateralne susrete i sa japanskim premijerom Fumijom Kišidom i filipinskim predsednikom Ferdinandom Markosom Mlađim – liderima zemalja koje imaju teritorijalni spor sa Pekingom i koje su bliski vojnopolitički saveznici Vašingtona, te poslednjih meseci igraju sve jaču ulogu u pružanju logističke i operativne podrške američkoj vojsci u njenom nastojanju da izgradi čvršći odbrambeni zid oko Tajvana.