Piše: Branko Milanović
Nema boljeg trenutka nego što je ovaj za ponovno čitanje knjige E. H. Kara „Dvadesetogodišnja kriza 1919-1939“. Mogla je biti napisana prošlog meseca. Sličnosti situacije između dva svetska rata, koju Kar opisuje (prvo izdanje knjige objavljeno je 1939. godine), sa današnjim prilikama su upadljive. Ne samo kada je reč o najnovijim događajima u vezi sa nepoštovanjem međunarodnog prava od strane potpisnika Rimskog statuta, što Kara ne bi iznenadilo jer je smatrao da takav zakon ne može da postoji ili može da postoji samo kada je podržan silom, već više, važnije i zlokobnije, kada je reč o strukturnim karakteristikama tadašnjeg i sadašnjeg međunarodnog sistema: onim koje su dovele do Drugog svetskog rata i današnjim koje kao da nas vode u novi rat.
Oba sistema – Versajski i posthladnoratovski – bila su na početku loše strukturirana. I jedan i i drugi su u sebi sadržali klicu uništenja. Versajski sistem je započet kao utopijski i naizgled principijelan poduhvat. Najveću odgovornost za njega Kar i mnogi drugi (uključujući Kejnza u „Ekonomskim posledicama mira“) s pravom pripisuju Vudrou Vilsonu. Kada kažemo „odgovornost“, može se učini neobičnim kriviti nekoga za utopijske ili naizgled idealističke ideje na temelju kojih treba organizoviti međunarodni sistem. Ali već na prvom koraku primena principa koji su u svet stigli sa Prinstona i Vašingtona je posrnula. Razotkrivao je licemerje jače nego da su principi bili manje idealistički. Pravo na samoopredeljenje je nedosledno dato nekim nacijama, dok je drugima uskraćeno. Kao što Harold Nikolson piše u svojoj izvrsnoj knjizi „The Peace-Making 1919“:
„Najvatreniji britanski zagovornik principa samoopredeljenja našao bi se, pre ili kasnije, u neodrživoj poziciji. Koliko god vatreno bilo naše ogorčenje povodom italijanskih pretenzija na Dalmaciju i Dodekaneze, ono bi se moglo ohladiti pozivanjem ne samo na slučaj Kipra, već i na Irsku, Egipat i Indiju. Prihvatili smo sistem koji bi drugi trebalo da primene u praksi, ali smo odbili da ga primenimo na sebe.“ (str. 193).
Kolonije, protektorati, starateljstva (vremenski neograničena) date su manjim nacijama. Rasna jednakost je odbačena čak i kao prilično benigni formalni princip, uprkos uzvišenoj retorici o jednakosti muškaraca. To odbijanje, loše po sebi, bilo je praćeno ciničnim preuzimanjem poseda u Kini u Japanu koje je kontrolisala Nemačka, što je 1919. dovelo do Pokreta 4. maja i početka modernog kineskog nacionalizma.
Kartaginjanski mir u Versaju stvorio je, prema Karu, dve vrste nacija. Zadovoljne anglosaksonske nacije i donekle Francuska (iako se Francuska nije osećala dovoljno snažnom i uvek je strepela zbog svog statusa) i tri velike nezadovoljne države – Nemačku, Italiju i Japan. Poslednje dve, iako saveznice zemalja pobednica, bile su nezadovoljni podelom plena u Versaju. Nemačka je dvadesetih godina pokušala da promeni ili poništi neke od odredbi Versajskog ugovora i izvuče se iz obaveze plaćanja prilično visokih reparacije (koje zaista nikada zaista nije u potpunosti ni platila) i krišom je pokrenula vojnu saradnju sa covjetskom Rusijom, pokušavajući tako da izbegne ograničenja nametnuta Ugovorom u pogledu vrste i veličine svoje vojske. Ali sve u svemu, to je dovelo do vrlo malog dobitka, a nezadovoljstvo se povećalo.
Da li će se odigrati Treći svjetski rat – rizik koji nosi rat Izraela i Hamasa
Kada je Nemačka počela da poništava, uživajući u tome, slovo i duh Versaja, to je činila vojnom silom i zastrašivanjem. „Naši neprijatelji su mali crvi“, govorio je Hitler. Ironija je, kako primećuje Kar, da što je više Nemačka bila u stanju da poništi pravila koja su joj nametnuta, i što su više oni poput Kara, koji se nisu slagali sa nepravednošću Ugovora, mislili da će je to zadovoljiti, to je Nemačka bila sve besnija. Tako se nemački (potom nacistički) gnev povećavao srazmerno uspehu u poništavanju Versaja. Ono što je Nemačkoj moglo biti dato mirnim putem i što bi bilo dočekano sa zahvalnošću sada je dato pod pretnjom pištoljem i primljeno sa prezirom.
Prepričavajući ovu dobro poznatu priču, iako nikada direktno ne pripisuje krivicu za kolaps sistema, Kar implicitno deli odgovornost između dve strane. Zadovoljne pobedničke nacije krivi zato što nisu bile spremne na raspodelu nekih od dobitaka stečenih pobedom u ratu. Kar često poredi međunarodne sa unutrašnjim odnosima. Da bi unutrašnji odnosi u zemlji bili stabilni, bogati moraju da se odreknu malo više nego srazmerno onome što imaju. Drugim rečima, ako politički sistem želi da bude stabilan – bilo na domaćem ili međunarodnom planu – jaki moraju biti spremni da se žrtvuju, da prihvate „neko davanje ili uzimanje“, kako to Kar naziva. Da bi stvorile održiv međunarodni sistem, zadovoljne sile moraju da podele plen sa drugim silama ili da nametnu relativno pravičan mir („ravnoteža snaga“), tako da i drugi imaju udela u sistemu. Ako to ne urade, nezadovoljne sile neće takav sistem priznati. Upravo se to, piše Kar, dogodilo između 1919. i 1939. godine.
„Svaki međunarodni poredak mora da počiva na nekoj hegemoniji moći. Ali ova hegemonija, kao i prevlast vladajuće klase u državi, sama po sebi predstavlja izazov za one koji je ne dele; i mora, ako želi da opstane, da sadrži element manjeg ili većeg odricanja onih koji hegemoniju uspostavljaju kako bi je učinili podnošljivom za ostale članove svetske zajednice.“ (str 168)
Čak i mirnoću zadovoljne sile Kar objašnjava analogijom sa unutrašnjom politikom. Bogati promovišu unutrašnji mir jer imaju koristi od održavanja postojećeg poretka: „Kao što se vladajuća klasa u društvu zalaže za unutrašnji mir koji garantuje njenu bezbednost i prevlast, a osuđuje klasni rat koji bi je mogao ugroziti, tako je i međunarodni mir od naročitog interesa za dominantne sile.“ (str. 82) .
Pozivi na mir ne pravdaju se različitim moralom sila ili klasa, već razlikama u njihovim pozicijama. Pozivanje na mir nije po sebi nešto što se može smatrati moralno superiornim. Da li su američki revolucionari 1776. trebalo da se odazovu pozivima na mir, pita Kar. Moralizovanje kojim se ponekad služe sile koje žele da održe mir lišeno je etičke superiornosti, pošto je naprosto zasnovano samo na interesu tih sila da održe status kvo.
Zveckanje Trećim svjetskim ratom: Njemačka, liječeni militarista, na razmeđi rata i mira
Kako ovaj kratak pregled jasno pokazuje, postoje mnoge sličnosti sa današnjom situacijom. Iako Hladni rat nije imao zvaničan završetak sličan Versajskoj konferenciji, glavne konture sistema koji je usledio reprodukovale su versajski. Zadovoljne sile, pobednice u Hladnom ratu, bile su Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija, Francuska i posebno Nemačka, čije je ujedinjenje bilo rezultat pobede u Hladnom ratu. S druge strane, „Novi svetski poredak“ je proizveo jednu veliku silu, Rusiju, koja je od samog početka bila nezadovoljna ishodom Hladnog rata, tim pre što se Rusija, kao i Nemačka 1918. godine, uopšte nije osećala poraženom u ratu.
Od samog početka, kada je pod Jeljcinom zemlja bila napola razorena a na međunarodnom planu se ponašala manje-više kao vazal SAD, Rusija je bila ogorčena zbog jednog aspekta politike pobednika u Hladnom ratu: proširenja njihovog vojnog saveza na granice Rusije. Kao i u slučaju kolapsa Versajskog sistema, i ovde vidimo istu dinamiku. Rusija se protivila proširenju NATO-a čak i kada se nevoljno pomirila sa članstvom svojih bivših istočnoevropskih satelita u Alijansi i uključivanjem u nju baltičkih republika, ali nije mogla ili nije htela da prihvati više od toga.
Negodovanja su, kao i u nemačkom slučaju, trajala veoma dugo. Počela su pod Jeljcinom, nastavila se tokom prve i druge Putinove administracije i ništa nisu postigla. Poznati Putinov govor u Minhenu 2007. nije doneo nikakve rezultate. A poruka je bila veoma slična onoj koju je poslala Nemačka 1930-ih: strukturne karakteristike sistema ne mogu se menjati mirnim putem i ne mogu se promeniti molbama ili žalbama nezadovoljne sile. Nezadovoljna sila je preduzela manje-više isti pravac delovanja koji je Nemačka preduzela 1930-ih: nepravda se, po njenom mišljenju, ne može ispraviti razgovorima, diskusijama i pregovorima, već samo kroz čistu vojnu moć. Rat sa Ukrajinom bio je način da se sruše neki od implicitnih zaveta kraja Hladnog rata na isti način na koji su za Nemačku anšlus i okupacija i podela Čehoslovačke bili načini na koje je Nemačka preuzela na sebe da sprovede principe samoopredeljenja koje je proklamovao Vilson, ali ih je Nemačkoj poricao.
Uprkos ovim sličnostima, možemo se nadati da ishod neće biti isti. Ipak, zanimljivo je razmisliti o činjenici da je Kar knjigu napisao 1938. i objavio je u septembru 1939. Nadajmo se da sada nismo na istoj istorijskoj tački kao što je tada bio Edvard Halet Kar.
Izvor: Global Inequality and More 3.0
Prevod: RTS OKO
