Roman Milovana Đilasa Crna Gora – danas je aktuelniji nego pre šezdeset godina kad je pisan u sremskomitrovačkoj tamnici – kao da je sam birao kad će se pojaviti u Kolu Srpske književne zadruge. Iako posvećen davnim događajima u njemu su odgovori na pitanja koja tek iskrsavaju iz tame naših dana.
I pored planetarne slave Milovan Đilas je nepročitan pisac. Još nije uočeno ni da je jedini, otkad se Srbi ispovedaju hartiji, čije je gotovo ukupno književno delo nastalo u zatvoru. On sam nije propuštao da tim podatkom pečati svoje zatvorske rukopise. To je prevažno koliko za ono o čemu je i kako je pisao toliko i – za razumevanje napisanog. Te primisli ne oslobađa se ni čitalac, kome se knjiga otvara u dve stvarnosti: „Nikad se nisam osećao toliko slobodnim kao sada, kao ovih godina“, poručivao je iz zatvora Milovan Đilas svojoj porodici. Negde je zapisao da mu je u ratu bilo žao poginuti, jer se nije ostvario kao pisac. Da se ostvari kao pisac ukazala se prilika tek kad je na slobodi lišen slobode. U zatvoru se ostvario kao pisac, a konačno se ostvaruje posle smrti. Roman Crna Gora jedan je od početnih tomova višetomne autobigrafske ispovesti, ne slučajno posvećene uspomeni na oca i majku.
O tamnici je znao više od ikoga koga sam poznavao, pa sam ga sa Aleksom nagovarao da napiše udžbenik Robija u sto lekcija da ne kažem Robija bez muke. Umesto udžbenika napisao je esej Tamnica i ideja u kojem je zapisao: „Ja sam već bio utamničen svojim novim idejama i koliko je neko rob ideja utoliko je i slobodno ljudsko biće… Bio sam izvan i iznad sebe, izvan i iznad realnosti… Nevin čovek lakše podnosi mučenje i muke tamničke… Moje biće je bilo spokojno prema trajanju vremena. Mogao sam tako, u tamnici, provesti ostatak života, bio sam u večnosti… Nije li i sloboda robovanje ideji odnosno Bogu, ko u Boga veruje… Šta mi više treba sem čedne beline hartije koju treba oploditi perom i mastilom…“
I roman Crna Gora je traktat o tamnici i ideji. Opisuje tuđe robovanje i druge robijašnice da bi jasnije sagledao sebe i svoju robiju i tako sebi pružio priliku za složeniju književnu majstoriju.
Đilas je i autor i glavni, zbirni junak romana Crna Gora
Lako će iole upućeniji čitalac uočiti podudarnosti događanja u kolašinskoj i Mitrovačkoj tamnici. Nije li, naprimer, nagovaranje austrijskog komesara Ljeskovca u kolašinskom zatvoru, da se Miloš Milošević spasi odričući se ideja o srpstvu i ujedinjenju isto što čini psihijatar Stojiljković u zatvoru u Sremskoj Mitrovici savetujući Milovana Đilasa da se izleči tako što će se odreći svojih ideja.
Umesto čiste bele hartije za pisanje bio mu je dozvoljen samo toalet papir. Bila je to jedna od demonskih dosetki Udbe i Josipa Broza koji su time hteli da mu doskoče i kažu da će i ono što Đilas piše vredeti i služiti čemu i papir na kojem piše. Sada bi to rado poricali kad ne bi postojali džakovi ispisanog toalet papira koji će jednog dana biti jedan od najpotresnijih dokumenata u imaginarnom muzeju pisane reči i srpske književnosti. Jedan list njegovog prevoda Miltonovog Izgubljenog raja stoji uramljen na zidu moje radne sobe.
Ogled Branka Popovića objavljen kao predgovor, nije samo pouzdan ključ za čitanje ovog romana, nego spada u najbolje od svega što je napisano o Đilasovom književnom umeću. „Slika Mojkovačke bitke“, piše Popović, „donosi i heroični kraj crnogorske države, ali otkriva neizlečivu pukotinu između interesa naroda i vladajuće dinastije. Prvi put vladajuća kuća sili narodnu vojsku da bez bitke položi oružje pred neprijateljem.Možda se u tom vladajućem sebičluku mogao nazreti bacil separatnog crnogorstva, koje će kasnije – sledeći inostrane naloge i interese – podrivati temelje hiljadugodišnjeg srpstva u Crnoj Gori“.
Sto godina kasnije ta „neizlečiva pukotina“ između intresa naroda i vlastodržaca, u naše vreme prerasta u provaliju u kojoj sadašnji vlastodršci „sledeći inostrane naloge“ i svoje interese žrtvuju i pobeđuju svoj narod.
Dopustite da, na kraju, dodam i ovo: Čim je dospeo u tamnicu Milovan Đilas je na pitanje šta je po zanimanju, zatečenom sudiji, odgovorio da je književnik, a po nacionalnosti Srbin. Tako je i ovekovečeno na njegovom Ličnom listu u Kazneno popravnom domu u Sremskoj Mitrovici. Kako je vreme odmicalo sve češće sam pomišljao da ne bi robijao devet godina da je odgovorio drukčije. Uz čestitke izdavaču, toliko o ovom romanu i tzv. ocu nacije bez đeda.
*(Reč u Zadužbini Ilije M. Kolarca, 13. decembra 2018, prilikom predstavljanja Kola Srpske književne zadruge).
Izvor: novazora.org.rs
