Пише: Марсела Учоа
У години која обиљежава осамдесету годишњицу завршетка Другог свјетског рата, свједочимо новом налету говора мржње, како у домаћој политици националних држава, тако и у међународним политикама. Либералне демократије, које су у стању распада, обликују идентитети (раса, нација, род) који се у временима кризе осјећају угрожено, уз истовремени притисак ка јакој држави која намеће ред и цензуру. Ова динамика уједињује покрете који су традиционално сматрани супротстављеним—конзервативце и прогресивце—под истом логиком јачања реакционарне политике.
Термин woke стекао је популарност у Сједињеним Државама као синоним за либералне политике које заступају легитимне циљеве попут расне и социјалне једнакости, феминизма, права LGBTQIA+ особа, еколошког активизма и других. Како ови циљеви постају мета критике екстремне деснице, оптужени за подстицање „културе искључивања“ и контроле, многи од истих механизама преобликовани су да би ојачали секташку и моралистичку политику идентитета.
У својој најновијој књизи Љевица није woke, филозофкиња Сузан Најман тврди да воукизам такође доприноси овом реакционарном заокрету, јер је у сукобу са темељним принципима који су водили љевицу вијековима: приврженост универзализму, објективна разлика између правде и моћи и вјера у могућност напретка. Без ових идеја, упозорава Најман, воук активисти ће наставити да поткопавају сопствени пут и, чак и ненамјерно, склизнути удесно—ризикујући да постану оно што презиру.
Разговор с Бранком Милановићем: О новом свету, новим богаташима и новим сиромасима
Избори у Њемачкој показују како репрезентација без политичке и класне свијести може послужити сумњивим политичким циљевима. Лидерка екстремне деснице Алис Вајдел, на примјер, удата је за странкињу, а ипак тврди да брани права LGBTQIA+ особа и жена од имиграната. Слично томе, израелски LGBTQ+ колонијализам представља још један примјер овог парадокса.
Иако ове појаве на први поглед могу дјеловати контрадикторно, историја показује да су идентитетске и националистичке тврдње често биле основа реакционарне политике, чак и у различитим контекстима. Док су ови прогресивни покрети одиграли кључну улогу у различитим еманципаторским борбама, у временима кризе, они такође носе потенцијал да постану реакционарни.
Када је самопрозвани Идентитарни покрет стекао замах у Француској 1970-их, у стварности је представљао оживљавање фашизма из 1930-их. Од самог почетка, интелектуални лидери нове деснице укључили су еколошка и аутохтона питања—на примјер, писма Алена де Беноеа упућена вођама америчких домородаца, у којима их је видио као савезнике у борби против америчке либералне хегемоније.
Ипак, ова послијератна реваншистичка нова десница разликује се од традиционалног фашизма својим нагласком на одбрану идентитета—посебно нације—као нечега што је у опадању. Историчар Ерик Хобсбаум супротставља ово изворним националистичким покретима, који су настали као прогресивне борбе за националну еманципацију након распада империја. Ти покрети били су засновани на језичкој еманципацији, народном суверенитету, демократији и јавној сфери—покретала их је национална буржоазија у успону. Али како је ова буржоазија почела да опада, национализам се поново јавља у параноидном облику, приањајући уз репресивне институције државе и морализам.
Ово се одражава у дискурсима попут: „Морамо бранити наше границе, учити морал и грађанско васпитање, спријечити имигранте да нас преплаве својим злочинима.“ Национална држава, у том смислу, постаје посљедње уточиште онога што је моје: „Ово је моја земља, мој језик, моји обичаји.“ Али то је такође и моја биједа, моје гушење.
Слободан Владушић: Илон, Грета, најспретнија овца и какве то везе има са Србијом
Према бразилском филозофу Владимиру Сафатлеу, у његовој књизи Circuito dos Afetos, фашизам је увијек заснован на измјештању народне моћи у корист вођства које дјелује ван закона. То је колонизација антиинституционалне жеље од стране самог поретка. Отуд, отуђење прогресивне политике и њено сведено свјеђење на борбе засноване на идентитету—без универзализма и дјелотворности—омогућило је фашизму да присвоји легитимну критику институционалних неуспјеха и претвори је у позив на владавину ауторитарног лидера. Ово се огледа у вођама који дјелују изнад закона, говоре без одговорности и отворено изражавају своја најгора осјећања без бриге о посљедицама.
Иронично, слична критика почиње да се односи и на покрете који су до недавно били дио еманципаторских борби. Неки од њихових лидера, док доводе у питање легитимност и ефикасност институција, истовремено се чврсто ослањају на државни апарат, цензуру, безбједносне политике и криминализацију—промовишући јавна, друштвено-мрежна и стварна линчовања. Популистичка десница, која се бори против „политичке коректности“, тако постаје огледало онога што неки и даље сматрају „љевицом“.
Кључно је нагласити да се неуспјех одређених струја воук „прогресивизма“ не може супротставити усвајањем десничарске реторике о етичким и идентитетским питањима, као што је примјетно код странке BCV Sahre Vagenkneht у Њемачкој. Једини начин да се овај дискурс оспори јесте да га се назове оним што јесте: политика заснована на идентитету има потенцијал да постане конзервативна и реакционарна. Стога је хитно потребно представити еманципаторску, материјалистичку и универзалистичку политичку алтернативу.
Као расијализована жена из несигурне радничке имигрантске позадине, феминизам и антирасизам били су природни путеви преживљавања. Али ове борбе имају смисао само у оквиру шире одбране социјализма. За свијет какав је замишљала Роза Луксембург—гдје смо социјално једнаки, људски различити и потпуно слободни.
Марсела Учоа је бразилска правница и филозофкиња на Универзитету у Коимбри, као и љевичарска активисткиња и коментаторка у Португалу.
Извор: Z Network
