Пише: Маро Вамвунаки, позната савремена грчка списатељица, правник
Превео: Свештеник Никола Гачевић
Много волим сцену у којој Христос приклања главу и пере ноге Својим ученицима, па их потом брижно отире.
Волим је због величанства тог преокрета свих ствари, јер смо ми одувијек навикли да служимо свакоме ко је изнад нас, сваком нашем старешини и вођи. Чак и онда када смо га сами изабрали „демократски“, „слободно“, ипак се његова власт намеће, све посреднијим, све безличнијим, све више дигиталним законима овога свијета.
А овдје дванаесторица ученика, заједно и са Јудом, збуњени, са стидом гледају свога Учитеља, Главу своје мале заједнице, како се сагиње до земље и пере њихове ноге, упрљане од бескрајних, прашњавих путева. Са крајњим смирењем, са савршеним самоприношењем, приклања се, као што се јуче једна очајна блудница приклонила Њему.
Пада, клечи и предаје Себе, потпуно испражњен од сваке власти и сваког хвалисања.
Али управо зато Он је Бог!
