Пише: Марко Сојиљковић
Рамба Амадеуса тешко је обуздавати и усмјеравати; он заправо преузима филм и од њега прави свој шоу. С обзиром на то да се не држи теме по сваку цијену, већ интуитивно убацује гегове и кратке штосеве, конзистенцију је тешко тражити
Сарајево филм фестивал последњих година постао је плодно тло за документарце о музичарима из бивше Југославије, њиховим каријерама и подухватима. Имали смо тако Сеју Сексона и Забрањено пушење у „Светлима Сарајева“ (Срђан Перковић, 2022), Срђана Јевђевића и Kultur Shock у филму „Grandpa Guru“ (Силвио Мирошниченко, 2023) и Зорана Предина и састав Лачни Франз, као и његову соло каријеру у филму „Праслован“ (Слободан Максимовић, 2024).
Ове године премијерно су приказана два југословенска рокументарца: „Трећи свијет“ Арсена Оремовића о групи Хаустор (ускоро стиже и на Филмски фестивал Херцег Нови), те „Радио Рамбо Амадеус“ Душана Варде о „свјетском мега цару“ и његовом пројекту 24/7 радија. Први је уврштен у званичну документарну конкуренцију, док је други имао премијеру на отвореној позорници преко пута Вијећнице, ван такмичарске селекције.
Зачетак идеје
За почетак, покушајмо да дефинишемо ко је и шта је Антоније Пушић, тј. Рамбо Амадеус. Музичар и мултиинструменталиста свакако. Револуционар који је избрисао строго дефинисане границе између жанрова. Креативац, хедониста и хумориста. Еколошки активиста и „филозоф аматер“. Једриличар и „јадрански морепловац“. Јавна личност, пропагандиста и саморекламер. Али пре свега, перформер и шоумен. Рамбо ће изводити своју представу, скриптирану или не, кад год за то има прилику, тј. публику, па макар у њој био један човек или, пак, само камера.
Радити документарац о таквој личности свакако је забавно, али може бити и тешко и непредвидљиво у смислу структурирања свега тога у концизно дело које има „главу и реп“. Свако ко се нечега таквог дохвати излаже се ризику да му Рамбо преотме пројекат и заврти га у непредвидљивом правцу, или чак више праваца. Душан Варда је покушао, али…
Окосницу филма чини Рамбов пројекат покретања сопствене радио-станице. Наводно је током пандемије короне схватио да је, иако „светски мега цар“, ипак смртан, па је добио порив да за собом остави неко наслеђе. Радио са његовом музиком, разговорима са гостима и укључењима (малобројних) слушалаца учинио му се као добра идеја.
Рамбо: Не знам јесам ли пипнуо, пљеснуо или штипнуо новинарку
Конкуренција за такво нешто није велика: један је Рамбо Амадеус и тешко да би се неко други таквог нечег досетио. План је да радио са стриминга оде и у „физички“ етар преко две мале, локалне радио-станице у брдима изнад Боке. Јер, ма колико радио као медиј патио од кризе идеја или био затрпан лошим вестима и музиком, ипак је преживео телевизију, па опстаје и у доба интернета и садржаја на захтев.
Без објашњења
Авантура са радијом још траје (макар и по инерцији, јер Рамбо Амадеус свакако није нарочито упоран и конзистентан тип који би нешто гурао на силу ако му не иде), али није једино што протагониста и режисер пропагирају у филму. Ту су још и идеје о музици, хедонизму, једрењу, одговорној пропаганди корисних ствари и исправних идеја, екологији и одрживости развоја, како личног, тако и друштвеног, те о остављању нечег свог и аутентичног у наслеђе будућим генерацијама.
У том смислу, имамо и исечке и кратке анализе Рамбових култних песама, снимке наступа новијег датума, и то не само музичких, већ и у позоришту и на трибинама и конференцијама, сведочанства Рамбових сарадника, пријатеља и поклоника и његове „соло-тачке слободног стила“.
Рекосмо, такву личност тешко је обуздавати и усмеравати, па Рамбо заправо преузима филм и од њега прави свој шоу. С обзиром на то да се не држи теме увек и по сваку цену, већ интуитивно убацује гегове и кратке штосеве, некакву конзистенцију је тешко тражити.
Чини се да му режисер Варда није дорастао, тј. да се филм, у монтажи Бранислава Годића, склапа од обиља материјала који им сам Рамбо сервира готово серијски. Такав материјал не може бити конзистентан по питању квалитета, али форе су углавном смешне, а зрнца мудрости већином на месту.
Срећом, ни филм не траје претерано дуго, тек 73 минута, па је у суштини забаван, чиме се сервисира публика која Рамба Амадеуса воли, цени и готиви, али неку нову тешко да ће привући. Неће ни неким новим клинцима објаснити Рамбов феномен, стваралачки или друштвено ангажовани. За тако нешто је ипак потребно више структуре.
Извор: Побједа
