Пише: Марко Прелевић
Био је мркли мрак на путу од Љеша до Скадра – тек понека пумпа и понека радњица са сувенирима и лубеницама – када смо је угледали. Можда је и то била улога мрака, да Розафу, тврђаву над градом, над ријеком, учини још љепшом. Дан освану а ја Скадар, тмурно би се овдје убацио Вито Николић…
Причао сам јој да сам, има томе скоро двадесет година, пролазио истим овим путем у неком старом бијелом „мерцедесу“. Возио нас је тип из Враке, и када смо били на мјесту одакле се најбоље види, на мјешавини албанског и српског почео је да прича легенду о зидању Скадра.
Била је скоро истовјетна оној коју смо знали из читанки, само са двије умјесто једне жене, и са неким мрачним старцем умјесто виле; све остало, укључујући и трагични епилог, звучало је познато. Није то необично, рекла је помирљиво, има тих универзалних тема о људској жртви и градовима који се не могу подићи у свакој култури.
Било је још доста километара пред нама, па смо покушавали да убијемо вријеме присјећајући се стихова, и схватили да нам не иде. У реду, „Град градила три брата рођена“, али даље смо остали на кључним ријечима – триста мајстора, Десимир и кинта коју носи, он подвикну Рада неимара, чу ли мене моја јетрвице – због чега је било нужно поново прочитати пјесму.
Истраживање пластичног отпада дуж ријеке Бојане у оквиру пројекта TETHYS4ADRION
Наглас, како другачије.
Ако за она најбоља умјетничка дела, а посебно за романе, важи да их треба читати најмање три пута – једном када сте млађи од главног јунака, једном када сте у том узрасту, једном када сте старији, искуснији, уморнији – можда је вријеме, схватили смо, да и епска народна поезија престане да буде само у читанкама, само у лектири, само у основној школи.
„Ми ову пјесму уопште нисмо разумјели“, љутнула се, мада ће се још више нарајцати када наглас прочита и „Женидбу краља Вукашина“, коју ће назвати – не без разлога – женомрзачком.
Али прво да сазидамо Скадар, је ли.
„Зидање Скадра“ је, тога смо се исто сјетили, једна од најпознатијих пјесама преткосовског циклуса српске народне поезије. Говори о тројици браће Мрњавчевић, што упућује и да је морала настати баш на просторима куда је наш рено овог позног јула шпартао, само седам-осам стољећа раније. Записао ју је Вук Караџић, слушавши становитог старца Рашка из Колашина; Митруш Кутели звао се „албански Вук“ који ће забиљежити локалну (локалнију?) верзију. Кутели ће бити једна од бројних жртава Енвера Хоџе, биће проглашен за народног непријатеља, али ће макар – то се за хиљаде и хиљаде Хоџиних противника неће моћи казати – сачувати главу на рамену.
Добро, не морамо ни о заплету, али ето, за оне који нису пазили на часу: Вукашин (то је онај што је преварио Момчила, много већег јунака од себе), Угљеша и Гојко покушавају да подигну Скадар; вила им каже да морају да нађу двоје близанаца, али Десимир фејлује тај qуест, па је план Б да у темеље уграде жртву, и то жену, и то вјерну љубу једног од њих тројице.
Буде оно што мора да буде, да би трагедија била потпуна: Вукашин и Угљеша погазе вјеру и упозоре своје жене, Гојко испадне поштена будала па јетрвица, млада Гојковица, недужна настрада. Ту је, да буде још црње, и нејаки Јоване, чедо у колијевци, и Јова она доји чак и када више ње нема, захваљујући поштеном Раду и мајчинској љубави.
„Ми ову пјесму уопште нисмо разумјели“, дакле.
Епске пјесме, сложили смо се док нам је Скадар остајао у ретровизору, заправо боље од свега говоре о томе какав (нам) је народ.
Претјерујем? Ево, шта имамо само на примјеру ове једне? За почетак, браћу који једни друге варају, који газе сваки завјет што су дали; та браћа припадају поквареној елити која не преза ни од чега – ни од злочина, али богме ни од корупције, о чему свједочи оних шест товара злата – само да истјерају своје. Њихове супруге отварају лажна боловања и манипулишу јавним мњењем…
На све то, запели су да ураде нешто по сваку цијену, такорећи противправно и без дозволе, а када им се то предочи, они ангажују још више грађевинских предузећа, упрегну све машине у пројекат који само троши паре, а не доноси ништа.
Даље – снисходљиви су према страним силама. Без икаквог потпитања, без икаквог консултовања са неким другим, беспоговорно прихватају оно што им поручује неко одозго, неко ко има своје интересе.
Власт је, дакле, покварена до сржи, али ни раја није ништа боља. Радници мисле да морају да ћуте и трпе и нико се не успротиви чак ни потпуно сулудим и крајње неморалним захтјевима. Слијепо слушају шта им се каже, ко веле, боље да ја не таласам, боље да ми ни име не знају, ево овог шефа градилишта малтретирају само зато што је први међу једнакима.
А они поштени? Они који не учествују у превари, они који мисле да нико при здравој памети не би дигао руку на невине, они који мисле да је, на крају крајева, све ово толико сулудо да мора да је посриједи нека шала, јер ко би заиста одлучио да погази, да удари на све људско?
Они страдају први, у тишини, а иза њих остаје само споменик, и то тек ако се неко на њих сажали.
Извор: Дан
