Пише: Марко Погачар
Горан Бабић (Вис, 1944.), пјесник, прозни писац, есејист, уредник, полемичар, бивши друштвени и културни радник и штошта друго, једнако је у поетичком и политичком смислу комплексна, вишеслојна, свакако несвакидашња појава хрватске и југославенске књижевности. С обзиром на чињеницу да се, слиједом политичких и особних разлога, у освит југославенских ратова, 1990. године преселио у Београд и ондје остао, а наставно на немалу нетрпељивост коју је у тридесетак загребачких година као попудбину стекао углавном својим, што институционалним што индивидуалним, културнополитичким ангажманом, његов је књижевни опус у службеним приказима национално уоквирене књижевности темељито скрајнут или напросто прешућен, готово до разине потпуног брисања сјећања.
Узроци су том острацизму вишеструки, али скоро искључиво политичке природе. Покушајмо их сажети: Бабић је, без обзира на у младости критичан став према елементима система, па и ефемерне рубно „прољећарске“ девијације, декларирани Југославен и комунист, виђен као „задрти шуваровац“ и партијски елемент који се зацртане политике, без веће осјетљивости за детаље, није либио проводити у пракси, те је оштар критичар хрватског национализма у најразличитијим његовим појавним облицима.
Та је позиција изврсно сажета у отвореном писму Антуну Шољану из 1976. насловљеном „Страшно лице ништавила“. Иако, данас знамо, посве промашена у својем оптимистичном закључку, предложена је анализа модуса операнди националистичке елите – репродукција идеолошке матрице, али и цементирање властите зоне утјецаја путем преузимања институција и успостављања ризоматске политичко-економске мреже моћи – и данас у многоме актуална и невјеројатно прецизна. Сам је Бабић, судећи према повременим медијским иступима, властитој линији остао мање-више досљедан, до одређене разине прихваћајући и своје погрешке.
Будући да наведено брисање с књижевношћу тешко да има икакве везе, за овај релативно опсежан избор из Бабићеве поезије Сањина Сорела, попраћен упућеним поговором (уз поједине фактографско/интерпретативне пропусте, примјерице погрешно датирање семиналног Малешевог „Текста“) калибра омање студије, било је крајње вријеме. Бабића као пјесника, а то вриједи за сада већ низ генерација активних дионика књижевног поља, ваља прво прочитати, да би га се евентуално – овако или онако – (ре)валоризирало.
Састављач се на почетку, оправдано, одлучује нарушити кронологију, започињући с двије пјесме из књиге „Ноћна раса“ из 1979., које на више разина функционирају као аутопоетички увод, али и нековрсна свјетоназорска пролегомена, да би нас затим, од првијенца из 1969., спровео до посљедњих, рецентних наслова. Бабић је изнимно плодан аутор, па избор од стотињак пјесама, уз макар и само очешан опус за дјецу, и није било лако сачинити – задатак који је Сорелу за руком пошао врло солидно.
Па, што је то свих ових десетљећа, када је поезија у питању, исписивала та страшна сабласт хрватске књижевности? Предност оваквог избора, у контексту ауторове измјештености, јест то да нам омогућује да, иако смо Бабићеве текстове пратили, опус сагледамо „у цјелини“, с дистанце веће но што је то за сувременике уобичајено. Уочавамо да је у питању пјесник отпочетка препознатљивог, разиграног и разведеног рукописа који се прилично успјешно окушао у најразличитијим стиловима и регистрима, од апелативно-агитацијског стиха, преко пјесме у прози, наклона везаној форми, пародија и персифлажа, неоавангардистичких проседеа, „семант-конкретизма“ и искуства егзистенције, све до визуалне и конкретне поезије.
Политичан је експлиците, тематски разноврстан, стилски поливалентан. Писао је и пише много, што се такођер види; конзистенције му зна зафалити једнако на равни појединачне пјесме и књиге, те понекад не поклања довољно пажње унутарњој архитектоници стиха. Пјесник је ширине, опуса који му допушта да се размаше, прије него појединачне пјесме. Но тај опус, рећи је, припада горњем дому поратне наше књижевности.
Извор: Портал Новости
