Пише: Марко Ловрић
Праја, тако Португалци зову плажу. Тако се зове и главни град Зеленортских острва, што је наравно колонијална заоставштина. Дражен Праја Далипагић није се прослављао у Португалу – већ у комшилуку, у Шпанији – али је због његовог плеса на паркету гледалац могао да помисли како је кошарка једна лагодна шетња по плажи. А да је Праја на терену био главни, у то се већ није сумњало. Тако каже заоставштина југословенске, италијанске, шпанске… Светске кошарке.
Далипагић је у родном Мостару тренирао фудбал и рукомет. И надимак је добио по Данету Праји, дефанзивцу Вележа. Кошарком је почео да се занима тек око пунолетства. То што је напунио године, одмах је почео да прославља пунећи кошеве. Владимир Сибиновић је у књизи „КК Партизан преко пола века“ записао сећање тадашњег Партизановог капитена Драгутина Чермака.
„У пролеће 1971. године у Зворнику су играле републичке репрезентације Србије и Босне и Херцеговине. Један вижљасти дугокоси младић дао нам је за 19 минута првог полувремена 20 кошева, направио пети пенал и изашао из игре. После утакмице пришао сам нашем тренеру Жеравици и упитао га: ‘Ранко, виде ли оног малог како игра?’“
Тренер Партизана Ранко Жеравица је наравно видео тог малог (од метар и деведесет седам). Ни обичан гледалац не би могао да пропусти момка који је преко репрезентативаца Србије очас посла убацио 20 поена, ухватио десетак лопти и то зачинио са пет прекршаја. Видели су Далипагића и други, и Југопластика и Црвена звезда, трка до Праје била је напета, а Партизан је био најбржи. Шта је била награда?
„Дражен Далипагић је као играч Партизана, од 1971. до 1982. године, одиграо чак 305 првенствених и куп утакмица постигавши 8.278 поена, што представља апсолутни рекорд у досадашњој историји клуба“, написао је Сибиновић 2002.
Рекорд важи и данас, а просечних 27 поена по мечу не помињемо зато што мислимо да се бит кошарке крије у статистици, већ зато што је Далипагић до те бројке стигао не шутирајући за три поена; не зато што није умео, напротив, већ зато што је шут за три поена у европску кошарку уведен тек 1984. На данашњим паркетима ситно је све испод тројке, а Далипагић је сабирајући „ситниш“ поставио необориву лествицу и у Партизану и у репрезентацији Југославије. Нераздвојни партнер у постављању те пречке, други на списку најбољих стрелаца „плавих“, био је Драган Кићановић. Њих двојица су 1976. године донели Партизану прву титулу државног првака од 1945, и тиме лансирали црно-беле на пут ка европској слави; и непосредној и оној доцнијој. У југословенском двобоју за Куп Радивоја Кораћа 1978, Далипагић је Босни убацио 48, а Кићановић 33 поена. Јединствено убитачан тандем (барем до појаве Предрага Даниловића и Александра Ђорђевића) дао је 81 од 117 поена за први Партизанов европски трофеј.
Вујошевић: Исправљена је неправда, учешће Партизана изазива реакцију Звезде
Од 1982. Далипагић је решетао другде, у Италији и Шпанији, укључујући ту и мадридски Реал. Његов уобичајен репертоар скок-шута, продора и закуцавања најзад је ојачан и тројкама, па је сезоне завршавао са просеком од преко 30 или 35 поена. Како би то чудо тек изгледало под најјачим рефлекторима, у НБА лиги, питало се тада. А пита се и данас, јер је то – још од оног тренутка у коме су „вижљастог Мостарца“ видели Чермак и Жеравица – једино што се у Далипагићевој каријери није видело. И легендарни Бостон Селтикс се затрчао ка Праји, али строжа правила те епохе, јаз између америчког професионализма и наводног аматерства европске кошарке, значили су да Далипагић из зеленог дреса Селтикса не би могао да ускаче у плави дрес репрезентације. Јесте штета што га свет није гледао у зеленом, али била би већа да га није гледао у плавом – европско злато је освојио 1973, 1975. и 1977, светско злато 1978, олимпијску круну 1980.
Далипагић се у интервјуу за Вечерње новости нашалио – ако се шалио – рекавши да је обријао препознатљиве бркове, јер више није желео да га људи препознају. „Коме још треба Праја?“, питао се. Тегелтија примећује и да сада међу живима нема више никог од југословенског тројца који је градио Реал Мадрид, најтрофејнији клуб европске кошарке; нема Дражена Петровића, нема Мирзе Делибашића, нема Дражена Далипагића. Рај често замишљамо као лагодну шетњу плажом, али ако живот после смрти постоји, та тројица сигурно нису на песку, већ на паркету – и тек сада неће моћи да расправе ко је био најбољи шутер.
Извор: Радар
