Пише: Марко Кентера, бивши директор и дугогодишњи селектор фестивала Град театар
У нашим кућама, од Боке до Дурмитора, постоји тиха географија осјећања: кухиња као олтар, праг као граница свијета, и мајчина соба као топло језгро гравитације. Тамо гдје море испире степеништа, а планина пресјеца вјетар, син и мајка живе у вези која је старија од закона и мудрија од свијета. Није то само породични оквир, него пејзаж душе: обичај, навика, завјет — и, с времена на вријеме, невидљива брава.
Наполитанска пословица каже: „Ко има мајку, не зна колико је богат.“ Ми то често схватимо тек кад банкрот буде ненадокнадив. Дотад се подразумијева: тањир увијек пун, врата увијек откључана, глас увијек „будан“ у поноћ, да провјери јеси ли стигао.
Код нас се каже да „мајка нема замјеницу“ – и заиста, ниједна ријеч је не достиже, само је именује. У приморским, али и свим племенским крајевима, мајка је централна тачка породичне орбите. Синови, и кад порасту, понекад остају дјечаци у њеном крилу: пажљиви, брижни, одговорни – али одложени. Живот чека у предсобљу: брак, своју кућу, нову породицу. Чека, јер и она чека. Она не зна да пусти, он не зна да оде. Љубав грли, али понекад и стегне.
У студијама о родитељству у јужној Италији, чији су обичаји врло слични црногорско-племенским, мајке описују добру бригу као равнотежу љубави и контроле. Дисциплину не искључују, али је обавијају погледом пуним разумијевања. У Црној Гори није другачије. Црна Гора је иста она земља у којој је присутан фатални синдром „друге ћерке“.
Прву ћерку некако прихвате, али друга – ако породица нема сина – већ је нешто што родитељи, на многим мјестима, још увијек тешко могу да прихвате. Мама је одлучила шта мисли о дјеци оног дана кад су рођена, и заиста нема небеске силе која то може да промијени. Како је то величанствено и јединствено у природи! Мајка љуби да престане да боли – феноменално и потпуно необјашњиво… Живот не долази с приручником и упутствима „како“ – живот долази с мајком.
„Мајка је једина особа на свијету која вас воли и прије него што вас упозна,“ рекао је Стив Џобс. И јесте. Али кад та љубав не зна да се повуче – постаје превише. Када се свака одлука прелама кроз питање: „Шта ће мајка рећи?“, тада син не бира – него се оправдава. Не сања – него балансира. Не гради – него одржава мир. То стељање је ријетко грубо. Чешће је од свиле. Не изговори забрану, него очекивање. Не тражи жртву, али је претпостави. Син тада не бира – оправдава. Не гради – одржава мир. И док штити мајку од усамљености, не примјећује како њена усамљеност штити њега од сопственог корака. Није терет само на синовљевим плећима – сноси га и мајка. На Балкану се удовице и даље пречесто уче скромности која је заправо одустајање. „Не приличи“ поново вољети, поново започети, поново се насмијати пуним плућима. Дјеца, ненамјерно, постају чувари тог њежног затвора: нека остане „само мајка“ – чиста, посвећена и сама. А мајка је, прије свега, живо биће: жена, душа, срце које смије да затрепери. Није светост у одустајању, него у истини.
Иво Андрић, највећи српски писац, записао је да су наше мајке најтужније: „Воле кад им је тешко, кад је другима тешко, и кад су дјеца крива; а кад дјеца оду – остану празне, и ћуте.“ То ћутање је најчешћи језик ове везе. У том тихом језику одраста навика да се не пита: „А шта она жели?“ Јер питање тражи одговор, а одговор нуди промјену.
Питање које се пред нас у замршеним породичним односима племенског свијета Црне Горе је шта све губимо покушавајући сачувати оно што је требало пустити?
Син губи храброст да формира свој дом. Мајка губи шансу да поново буде жена, а не само титула. Породица губи пространост у коју може да стане туђа радост, не само властита брига.
Црна Гора је често матријархат под маском патријархата. Славимо мајку, а спутавамо је. Чувамо сина, а ограничавамо га. Кажемо: „Породица је све“, а заборављамо да породица без слободе престаје да буде дом.
Истина је и ова: у нашем православном осјећању свијета, Бог ствара људе, а мајка рађа – и у том смислу она је најсличније биће Богу.
Веза између мајке и сина јесте најњежнија и најчистија емоција коју човјек може да доживи.
Зато јој никад није довољно поштовања. Али најдубље поштовање није стаклено звоно.
Најдубље поштовање је повјерење: да ће син умијети да оде без издаје, и да ће мајка смијети да воли без извињења.
Да бисмо то постигли, треба промијенити мале навике:
Умјесто „Кад ћеш?“, питати „Како си?“ – и мајку и сина.
Умјесто „Не приличи“, рећи „Приличи ти срећа“.
Умјесто тишине која притиска, бирати разговор који ослобађа.
Умјесто контроле – повјерење; умјесто дуговања – захвалност.
Некад је довољно изрећи:
„Мама, волим те – и идем.“
И друго, једнако важно:
„Сине, волим те – и пустићу те.“
Двије реченице које откључавају врата у оба смјера. Јер љубав није ланац; она је вјетар под крилима. Не спутaва – него носи. Не веже – него води.
Ко има мајку – заиста је богат.
А ко има мајку која га је научила да пољети, и која је и сама смјела опет да пољети – тај је двоструко благословљен.
У тој висини љубав не губи топлину; добија хоризонт.
И тек тада, син постаје човјек, мајка постаје срећна, а дом напокон постаје – слободан.
Извор: ИН4С
