Пише: Гојко Ђого
Светлост и светост те искре, с неба дароване песнику, самосвојна је духовна веза са општим Оцем, ,,највећим песником“: ,,Свемогућство светом тајном шапти / само души пламена поете.“ Ово осећање небеске повлаштености, прилично тајновито и мистично, од давнина је блиско песницима. Традиционалне поетике, говорећи о интуицији, антиципацији и заумним ознакама песничког сазнања, на посредан начин, уважавају то богородно својство. Романтичари су говорили да су песници „законодавци и свештеници бога вина што од земље до земље ходе у светој ноћи“. (Хелдерлин)
Гордећи се овим даром, Његош све подиже нависоко, ка царству светлости: ,,Некакав (га) свети магнет тегли“ увис. Песника уздиже на високо брдо као ,,творца малог најближег божанству“ јер има својство ,,што га са њим зближа“. И он може ,,саздати свјетове / у идејам високолетећим“. Идеја је „искра бесмртна“ што излеће из „вјечног огњишта“ и као „зрака сјајна“ осветљава песникову „помрачену душу“. Песник је „син природе“ и рађа се с том „лепом раном“, као посвећењем: „Ја се надам“, каже, „нешто твоје да у душу моју сјаје“, макар било то и „штогођ мало“, премалена „искра огња што се може уподобит спрам сјајности твоје веље“. Та искра као зубља сева кроз космичко пространство и њене животворне варнице непрестано исијавају из Његошева песничког дела и мишљења о човековој судбини и његовом месту у космосу.
Мисао је „луча св’јетла“, „искра божанског у човеку, једина веза између његова небеског бића и његове земаљске егзистенције“. (Ј. Деретић) Понирање у биће и наше бивствовање на овом свету, као привременом станишту, почиње већ са првом песмом у првој књизи, „Црногорац к свемогућему богу“, а заокружује Лучом. Премда космичке рефлексије прожимају његово песничко и филозофско поимање света и у другом, матичном, току његове поезије.
Извиискра Његошева не извија се само у висину него зарања и у митску дубину и националну историју, осветљавајући не само један њен тренутак, као у Горском вијенцу, него и време у коме песник пева и пут којим би његов народ у будућности требало да се упути. Али, како га упутити онамо куда је већ поодмакла већина српског народа? Песник зна колико су опаке племенске размирице и како их је тешко превазићи: „Бијесна се братства истурчила; / тек домаће нападнете Турке, / свој својега никад пуштат неће, / разлучи се земља на племена“. А то је било време устанака и револуција. Његошева искра, она с неба и она из камена, само је почетак, циљ је велики пламен слободе васколиког Српства. (М. Поповић) Стога владика Данило „кука као кукавица“: ,, А ја шта ћу, али са киме ћу?“ Ех „да смо сви заједно, онда бих ја с њима нешто велико потражио“, жали се песник Осман-паши скадарском у једном писму из Беча 1847. године, у праскозорје европских револуција. Он зове „некршћене“ саплеменике, што су веру променили из невоље или похлепе, да се придруже своме роду и заједно бране образ отачаства.
Али, ову племениту илузију владике Данила, духовника и државника, Његошева „алтер ега“, размагљују сведочења његових горских јунака и њихово животно и ратничко искуство. Разбраћа не могу бити браћа „када газе образ црногорски, / када јавно на крст часни пљују!“ Војвода Раде оштро прекорева брата: Жалиш нешто, а не знаш шта жалиш; / с Турцим ратиш, а Турке својаташ, / домаћима тобож да с умилиш / …Врана врани очи не извади; / брат је Турчин свуд један другоме.“ Кроз ово епско изражавање повести пробијају реалистичне слике из свакодневног живота Црногораца, заједно с порукама будућим нараштајима. Те поруке могле би се уплести и у „горки вијенац“ данашње Црне Горе.
Читамо ли ми данас те поруке владике Данила? Да читамо, тежили би да ону искру националне самосвести, ону светлост Његошеве патриотске хероике — на нов начин, прикладно духу времена — потпирујемо као вечну ватру братске слоге и љубави. (Да се послужим овом помало старинском реториком.) Не бисмо продубљивали старе ни измишљали нове омразе и разделнице. Да читамо Његоша, захрђали би братски ножи у корама, не би их једни другима у леђа задевали, све док два племена не падну на женска колена. Као да смо „заробили себе у туђина“, никако да се својих јада надостимо. То је безбожништво а не „религија части“, како је Његошев савременик, француски песник Алфред де Вињи, означио моралне законе Црногораца (Поезија и политика, 1853). А те је законе својим делом Његош кодификовао.
Ех, да је као што није – поновићу за песником – да су сви Срби заједно, према вековном сну наших предака, могли бисмо и ми нешто велико потражити, у складу са повесним тренутком и својом снагом. Тако да је, као што није, помање би белосветске ништарије обеђивале Србе да су заразан вирус међу народима и да нас треба уништити; не би нови Агарјани, без велика јада, отимали наше тапије и светиње и кидали комад по комад од нашег националног тела; не бисмо толико дубили, као овце на струги, чекајући да нас пропусте у свој тор они што су нам јуче разбијали главе, као да се без тог смрада не може живети; не би, шта све не би…? Не ваља у цркви гатати.
Боље да послушам ону библијску поуку: Шта год ткаш, конац за небо вежи, и да запитам шта данас ради онај са „високог брда“? Је ли на Његошевом трагу? Сјајка ли у његовој души она премалена искра божанског огња? Верује ли да „високолетеће идеје“ покрећу свет? Минули век се баш потрудио да научним узлетима и варварством, упоредо, умножи сумње у ово наднаравно својство песниково. Постмодерне поетике те сумње оверавају, спремне да компјутере и чипове произведу у песнике. Поезија је одгурнута на друштвену маргину. Стога, да није истинита, цинично би звучала доскочица како је Косово опет враћено у надлежност песницима и поповима. У добре је руке враћено. Није лако али ако, те су га руке у вековима ропства сачувале и песмама и молитвама посветиле.И никад ником ту светињу неће дати ни продати. Док не стигну нови ослободиоци.
Ваистину, Његошев поет прикован на „крутој литици“ више „весели са ње поглед (не) бача /…пут простора свемогућег творца“ него као „сирак“, обесвећен и брижан, гледа како нови господари света и наших живота, преоравају божију башту и на Очевој њиви пројектују нови рај и пакао. За мањину рај, за већину пакао.
Није ли творац, неуморни стваралац „милионах…нових свјетова, / творителном зањат поезијом“ од нас окренуо главу, пита савремени песник? Има зато добрих разлога.
Јесте, Господ нам је даровао слободну вољу, али као да је заборавио да човек није само добар и добронамеран градинар у његовом врту, и злодух је наш деоничар. У искушењу да поново загризе јабуку, човек зачас може прећи на његову страну. Судећи по том шта нам је усуд историје приредио у минулом столећу, пакао нам је ближи од раја. Стога су, можда, залудне и овакве опомене, у „врлом новом свету“ историја се неће ни изучават „јер се од ње нема више шта научити“. (О. Хаксли) Страх је, кажу, најтежа болест нашег доба.
Но, за утеху, нама није дано тако „прозорљиво око“ да наш ум назре шта је творац с нама наумио: „Ум је само један без границе,/ сви су други кратковидни уми“. Упркос науци и терору њене вештачке памети која верује да су могућности нашег ума неограничене, да и човек може бити „богочовек“. Тако је некако мислио и Сатана у Лучи кад је заратио против Оца и његовог космичког поретка, па је завршио у тартару, као цар мрака и зла свакојега, с неба нам поручује Владика. Хоћемо ли и ми, „Адамов легион“, злоупотребити слободу која нам је дарована и склизнути у пакао? Поезија не одговара на питања која отвара, али опомиње да: „Све што блатној земљи принадлежи, / то о небу поњатија нема.“
Зачуђен и забринут, песник данас пропитује куда се запутио свет и призива Господа да нас помилује. И кад му умрачи пред очима, он је неизлечиви оптимист. Стваралачки чин противречи сваком безнађу. Наде има и кад је нема.
Извор: Печат
