Пише: Марина Вулићевић
Да се Едгар Алан По неким чудом нашао у нашем времену, вероватно би се осећао као свој на своме због тога што је ионако био превише напредан за свој 19. век као један зачетника детективске приче (које су биле узор за потоње ликове Шерлока Холмса и Херкула Поароа) и приповедака у жанру научне фантастике, због чега је сматран претходником Жила Верна и Х. Џ. Велса. Његова проза „тајанства и страве” припадала би савременом и распрострањеном жанру хорора, који се, поред поменуте научне фантастике и крими жанра, одавно сматра мејнстримом. Романтичарски мотиви његове прозе, као што су готски замкови, тајанствене направе, атмосфера гробља, мешање сна и јаве, породична проклетства и жене уклете лепоте, подсвест која човеку диктира перверзну приврженост злу ради самог зла, опстају у жанру хорора до данас, јер човек се радије престрављује пред језивим сликама и призорима, него пред вестима о ратовима или инфлацији. Ипак, према речима Владимира Дворниковића, „човек је толико дубок, толико моћан и толико способан да се уздигне, онолико колико може истински да се у својој дубини згрози”.
По би био у сагласју са модерном њу-ејџ филозофијом и медитацијом с једне стране, вероватно би имао чланску карту неког антиалкохоличарског друштва, а с друге, можда чак и сопствени бренд алкохолног пића назван „поовка” или „едгаровка”. На подручју квантне физике био би као код куће. Преко новина, портала и друштвених мрежа обрушавао би се на популистичке политичке потезе, а будући да је, као један од првих аутора који су живели само од писања, цео живот провео без „цвоњка”, имао би хиљаде сапатника међу писцима и новинарима. Трампа би свакако „оплео”, јер се обрушавао на присилну културну политику и на захтев да Американац мора да се граничи на америчке теме, што је за њега била политичка, а не књижевна замисао. Сасвим је могуће да не би избивао са суда – као један од зачетника америчке књижевне критике – због тужби преосетљивих аутора чије је стваралаштво искасапио, како је ономад учинио поводом поезије колеге Лонгфелоуа. Сви знају да се данас, у време демократије и толеранције, негативна критика не пише ако вам је живот мио.
Мешање стварности и фикције
Вероватно би живео негде у Европи, у Француској, која га је одавно прихватила преко Бодлерових превода на француски. Одушевљавао би се серијама као што су „True Detective” и „Mindhunter”, „Нетфликсом” и другим платформама. Сигурно би био опсесивни сценариста и критичар досадашњих екранизација његових дела, а Стивен Кинг био би му најбољи ортак. Био би „навучен” на меланхолични глас Лане дел Реј, а мумифицирано и изботоксирано лице Анђелине Џоли прогањало би га као лик његове мистичне Лигеје. Једино што би га сатирале феминисткиње и припаднице покрета „Me Too” и „Women Are Mad” због брака са малолетницом.
Повод за сећање на Поа ново је издање његових „Сабраних прича и фрагмената” у два позамашна тома, у преводу и са издашним фуснотама Милана Милетића и у издању Службеног гласника. Ту су сабране последње верзије прича које је По за живота одобрио за штампу. У предговору Милетић подсећа на то да се Поова проза ослања на четири елемента: имагинацију, фантазију, идеју и хумор, што су прихватили многи истраживачи његовог дела, а поводом тога је По уобличио и сопствену теорију, коју је донекле изложио у свом огледу „Филозофија композиције”.
Фиктивна прича Едгара Алана Поа о канибализму која се остварила
„Поу је било веома стало до оригиналности и разноврсности, као и до алегоричног значења и поруке. То се у свим његовим приповеткама осећа. Материјал за своје приче По је, попут Молијера или Гогоља, проналазио свуда. Ипак, углавном се ослањао на штампу, посебно на извештаје о сензационалним догађајима и онима на ивици вероватног, које је ипак сматрао извесним. Чак се говорило да је имао и ’свог човека’ у извесном часопису који га је снабдевао материјалом. Неке Поове приче одраз су његовог личног искуства, као што је ’Ландоров летњиковац’, а неке су настајале као одговор на приче других аутора. Таква је прича, на пример, ’Рукопис пронађен у боци’. Често се, стога, у Поовим причама, осећа мешање стварности и фикције, што је идеја коју је, у донекле измењеном облику, касније преузео Г. К. Честертон. Сатира на коју не можемо а да не наиђемо у Поовим причама, а која можда и не може лако да се уочи, обојена је његовим неповерењем у напредак. Он је напредак сматрао пуком илузијом. А да се подсмевао и самом себи у погледу прикупљања материјала за писање чланака (како је он називао приче) може најбоље да се уочи у причи ’Како написати чланак за Блеквуд’”, пише Милан Милетић.
У тој причи јунакиња објашњава да је метод писања за часопис једноставан, „мада не толико као код политичких текстова”, док излаже савете уредника који јој указује на преовлађујућу тематику коју треба да подражава: сећања господина који је био жив сахрањен, сналажење у неком немогућем положају, у фуруни или огромном звону, на пример, или да буде окачена о димњак, да је усред земљотреса прогута земља, све уз пикантне чињенице.
Висока мера уметничког мајсторства
Професор Љубиша Јеремић давно је написао да је „неоповргнута чињеница да је овај чудесни Американац успевао да у својим најбољим приповеткама достигне високу меру уметничког мајсторства и да оствари узориту приповетку која у потпуности испуњава баш оне захтеве приче какве је Едгар Алан По поставио у знаменитом есеју о Хоторну: да буде, све до једне речи, саображена јединственом ефекту, да сугерише попут лирске песме интензитет једног дубоког, иначе неизрецивог ’утиска душе’”, а пре свега да натприродно буде саображено са реалним, уз стварање илузије стварности из немогућих околности”. Таквом уметношћу, како је рекао професор Јеремић, По је задужио светску књижевност, од Достојевског до магијског реализма једног Борхеса, Сабата, Гарсије Маркеса. Међу Поовим најбољим приповеткама и у овом новом издању су „Силазак у Малстрем”, „Пад куће Ашер”, „Маска црвене смрти”, „Бездан и клатно”, „Црни мачак”, „Вилијам Вилсон”, „Ђаво изопачености”…
Сенка из које је По посматрао свет имала је бритке просеве ироније, страшно је често било помешано са хумором, са гротеском. Поов „човек гомиле” типичан је становник модерног града, посматран у целини униформисане масе „младе господе у припијеним капутима”, науљене косе и напућених усана (занимљиво да млади јапији данас носе одела која пуцају под њиховим набилдованим телима, а пућење је нормална поза са селфи). Приповедач се преко подбулих коцкара мрачних израза лица спушта ниже низ друштвену лествицу, до оних који тешко зарађују своју кору хлеба, а онда, ноћ и сенка откривају му лице малог, бедног, човека који одбија да буде сам, он је човек гомиле. Човек гомиле нови је вампир, он исисава векове културне историје својом празнином. Он није способан за злочин који би могао да буде прочишћење, његов злочин је осредњост, а у осредњости нема слободе.
Извор: Магазин Политика
