Крајем фебруара мој муж Немац добио је одједном неколико порука од својих пословних партнера: „Престајем да сарађујем са мужем путинисте!“; „Раскидам уговор јер је ваша жена за војну агресију“. Неки моји донедавни добри немачки познаници престали су да комуницирају: „Руси су овде непожељни“. Локалне власти су у мају на централном тргу у Франкфурту дозволиле одржавање последњег митинга против русофобије, на којем су, између осталог, немачки професори антифашисти говорили о историји нацизма и о томе да је руски народ спасао народе Европе од уништења. Гласове им је заглушила вика украјинских избеглица и Немаца русофоба окупљених у близини.
Касније су неки од учесника нашег митинга били малтретирани на друштвеним мрежама, а неке је посетила и полиција. „Руси у Немачкој су сада ван закона, најбесправнији!“ – рекао је тада мој уплашени пријатељ, који се одавно преселио у Немачку из Санкт Петербурга. – Руси у Немачкој треба да ћуте и да се не истичу!“ После неколико година живота у Немачкој, крајем маја вратила сам се у домовину. Шест месеци нисам видела свог мужа Немца. У новембру, одлучила сам да га посетим.
Долетела сам увече, успела да прошетам Франкфуртом који ме је подсетио на наше деведесете, да увече попијем чашу шампањца за сусрет, а рано следећег јутра полиција је дојурила до нас са налогом за претрес. У њему сам прочитала да сам, на основу §140 немачког државног закона, оптужена за „одобравање ратних злочина“ – објављивање симбола „Z“ на својој страници на друштвеној мрежи, за изражавање злочиначког пристанка на рат који је Русија покренула против Украјине, са окрутним злочинима руских војника против норми људског права. Списак „злочина“ заузео је скоро две странице.
Полиција је испревртала целу кућу, одузела ради „темељног проучавања“ лаптопове, паметни телефон, меморијске картице, диктафон – сву моју радну, новинарску опрему са њеним садржајем – видео и фото документе нацистичких злочина у Донбасу, публикације о геноциду над Русима и слово „Z“, које сам, заиста, више пута објављивала на друштвеним мрежама и објављиваћу их и даље.
„Z“ је горе од свастике“, промрмљао је један од полицајаца.
– А Азовци истетовирани кукастим крстом за вас нису злочинци? – узвратила сам. Причала им о Алеји анђела у Доњецку. – Или су руска деца, по вашем схватању, гора од друге деце? Унтерменшен? – питала сам жену у униформи.
– Ја сам на послу! Не реагујем на провокације, – одговорила је.
Кад је полиција отишла, успела сам да позовем пријатеље новинаре у Москви. Уз њихову помоћ, неколико сати касније одлетела сам у Русију. Побегла, једноставно речено. И већ овде, проучавајући приче попут моје, сазнала сам шта ме тачно чекало да сам остала у Немачкој. Немачкој новинарки Алини Лип, која од 2021. ради у Донбасу и пише о томе шта се тамо дешава, прети три године затвора. Најпре је прогањана по медијима, блокирани су јој сви рачуни, надгледана је њена кућа, а потом је покренут кривични поступак по истом параграфу 140.
Због кривичног гоњења био је приморан да побегне у Русију и овде тражи политички азил немачки држављанин Дмитриј Гинтер, репер познат под псеудонимом Шок. Он такође навија за Русе. Средином октобра, после претреса, нестала је становница Немачке Јулија Прохорова, која је 9. маја на митингу у Берлину плесала „Каљинку“ са руском заставом. Према речима администратора њеног блога, Јулији прети казна до 10 година затвора због „подршке агресивном руском рату“ – таква формулација је представљена на сајту тужилаштва Ландсхута.
Стотине људи је већ осуђено у Немачкој због објављивања симбола „Z“ на интернету или због подршке Русији, пише Die Welt.
„Русофобија и мржња према Русима присутни су у Немачкој деценијама. Просто, 24. фебруара немачко друштво је скинуло своју маску, дајући тај страшни пример другим европским државама. Немци су показали како се некажњено и на законским основама може грубо и нељудски односити према рускоговорећим људима… Мора се разумети да је модерна Немачка тоталитарна држава… Немачке власти воде систематску политику протеривања и истискују из државе грађане који говоре руски“, каже председник Европског информативног центра за људска права Хари Мур. Не само оне који говоре руски, већ све који се усуде да подрже Русију, или једноставно саосећају са Русима.
Све јаче наметање страха и ужаса. И панике. А и мене је ухватила паника кад је полиција упала у нашу немачку кућу. „Не причај, немој се свађати“, шапнуо ми је муж, знајући да би мој патриотизам могао да се освети њему. Бојте се, ћутите, „не истичите се“. Мислим да су се Јевреји тако понашали у нацистичком Рајху. Послушно су нашивали Давидову звезду на одећу, послушно шетали по установама у којима су били „непожељни“, немо се надали да ће цивилизовани Немци, потомци великих песника и филозофа, бити милостиви према њима. Неке жртве Холокауста, чак и када су ушле у гасну комору, веровале су да их воде само под туш.
Знајући трагедију јеврејског народа, данас не можемо да ћутимо о прогону Руса у Европи, не можемо да рачунамо на цивилизованост. Да се не би поновила трагедија Јевреја, не треба се плашити. Неопходно је – борити се. У супротном, ризикујемо да добијемо руски холокауст.
(Взгляд; превео Ж. Никчевић)
Извор:iskra.co
