Пише: Живослав Милорадовић
Код пристојно васпитаног света национално припадање се подразумева. Оно се не доказује, а понајмање се оно користи као каква одрпана клупска застава. У нормалним друштвеним приликама појединац би, живећи у сопственом националном окружењу, могао да проведе и читав свој век, а да га нико, осим понекад држава у време пописа становништва, не припита за национално опредељење. Емигранту је у том смислу нешто теже. Емигрант је, ма где се појавио, увек неко ко није Одавде, неко други, а то друго и неовдашње подразумева и некакву, у овом случају – националну одредницу.
Моја емигрантска прича је нешто сложенија. Рођен од родитеља Срба, пореклом из околине Београда, одрастао у мађарском окружењу на северу Бачке, а потом у национално крајње шароликом војвођанском амбијенту, у породици у којој се није претерано инсистирало на националним обичајима и верским ритуалима, нисам имао другог избора него да се, чим сам постао пунолетним, изјасним као Југословен. Нашавши се средином деведесетих у Италији као емигрант наишао сам на један мали проблем: у главама овдашњег света та национална одредница једноставно није постојала.
Подмукли и опаки Слави
Иако народ са скоро најбројнијом емиграцијом расутом широм света Италијани су у великој мери културноцентрични, односно бар они кругови са којима сам ја долазио у додир. За тог, обичног Италијана, његова земља, позната и призната у целом свету као расадник културе и концентрат разноврсних природних и уметничких лепота, представља полазну тачку са које се мери и процењује остатак света. У том смислу у главама обичних људи једино се Америка издваја као симбол никад недосањаног сна о бољем и богатијем животу. Сви остали географски појмови и културолошке одреднице увек се своде на поређење где је то и какво је то у односу на Италију. Чим приликом првог упознавања чује странчево име, просечан Италијан ће сместа констатовати да је тако штогод апсолутно немогуће изговорити и после пар неуспелих покушаја замолити познаника да му своје име преведе на италијански. Ако то није могуће, емигрант ће у италијанском окружењу врло брзо добити надимак у виду стандардног италијанског имена. Тако ће Словак Павел да постане Паоло, Светлана ће бити Лучијана, Снежана – Бјанка, Мирјана – Мирјам… Када смо ми, њихове прве комшије у питању, представе просечног Италијана су исто тако магловите као да долазимо из централне Африке или сличних егзотичних крајева. У северној Италији све оно што је у ову земљу улазило кроз тршћанску капију називано је Славима.
Просечан наш комшија није имао нити могућности нити воље да се упушта у све те тако компликоване балканске заврзламе саткане од мноштва чудеса у виду стотина нација, вероисповести, обичаја… Ствар се још више искомпликовала након распада Југославије када се у Италији коначно сазнало да постоје и они који себе називају босанским Србима, да има и босанских Хрвата те хрватских Срба, а да постоје и неки који себе називају муслиманима, а нису ни Турци ни Арапи. То је уверило овдашњег грађанина, збуњеног свим тим нашим страхотама, да је најбоље не упуштати се у разглабање о томе ко је ко, него и даље све што стиже са истока, а преко Трста, и даље звати старим и провереним именом – Слави.
А ти Слави у Италији никада нису били богзна како котирани. Напротив. Тај појам овде је деценијама испуњаван садржајем од којег је делом сачињена и наша колективна представа о Млечанима. Славо је пре свега опасан преварант који, ако не успе да превари, не преза од отвореног насиља. Кавгаџија је, бахат и некултуран. Ову и овакву представу о нама у Италији створили су наши Роми, чије су дружине жариле и палиле по овим крајевима. Централно окупљалиште све те лутајуће популације био је Милано о чему сведочи и један од Кустуричиних филмова. У овдашњим медијима и даље се може наићи на случајеве где су Славо и Циганин синоними, а неретко се може, као карактеризација једног периода опште несигурности током бурних седамдесетих година, чути како су тада овде „харале банде Слава“. И дан-данас ће се испод новинског наслова у црној хроници „Изгорело двоје малих Слава“ наћи вест о томе како су два мала Рома, које је неопрезна мајка оставила поред плинске пећи, изгорела у пожару који је изненада избио у њиховој камп-кућици. Такође ће новине јавити да је љубоморни Славо измасакрирао ножем своју љубавницу, а потом навести и његово чисто и недвојбено албанско име и презиме.
У таквим околностима представити се просечном Италијану као Југословен значило би довести и њега и себе у поприличну неприлику.
На родољубном задатку
Али, када су Срби и моја припадност овом народу у питању, постојао је још један детаљ који са Италијанима није имао директне везе. Проживевши пуних пет година класичног милошевићевског каламбура који је од моје земље направио огроман хорор – циркус са певањем, пуцањем и умлаћивањем, о лажи и обмани да и не говорим, био сам се саживео са чињеницом да нас (Србе) читав свет мрзи и да стално гледа како да нам напакости и заустави нас у нашим племенитим стремљењима. Наравно да ни у ту, као ни у многе друге агитпроповске литаније, нисам веровао, али опипљивих контрааргумената нисам имао. Тек када сам се нашао ван граница моје несрећне земље пружила ми се прилика да и сам осетим сву ту силну и отровну мржњу коју је остатак света гајио према нама и само нама. Зато нисам ни часа часио. Желећи да део тог отрова намењеног мом народу примим на сопствена плећа одлучио сам: бићу Србин, па нека кошта колико кошта. Баш да видим шта ће то да ми ураде, како ће да ми напакосте. Тако и би. Свуда где је требало уписати националност, увек када је требало да кажем ко сам и одакле, нисам се двоумио. Југословенства се нисам одрекао. Напротив. Тек овде, у иностранству сам схватио да смо ми Југоси права раја.
Не могу да кажем да реч Србин није провоцирала, али сам био спреман на све.
Стога су моје прве расправе на српске теме ишле отприлике овим током:
– Србин сте?
– Јесам.
– Значи Босанац.
– Не, не значи. Само Србин. Мада има и босанских Срба али ја нисам из Босне.
– А одакле сте онда ?
– Из Србије.
– А знам. Ваши се свештеници жене.
– Жене се.
– Значи да сте ви муслиман.
– Не значи.
– А шта сте онда.
– Моји су преци били хришћани, али ја, нажалост, нисам верник.
– Значи, ви сте католици.
– Не значи. Ми смо православци. Онако као Руси.
– А да, знам, они попови са брадама… а ваша кућа, је л’ срушена?
– Није, код нас није било рата.
– Како није. Па стално говоре о Србима да ратују.
– Ратују, али ван Србије.
– Значи у Србији није било рата?
– Нема.
– Е, богами, сада баш ништа не разумем.
Временом сам се извештио. Прилази ми човек па ће онако, буразерски: „Извини, стално слушам да тамо код вас влада опасна гужва (un gran casin). Можете ли да ми коначно објасните ко је први почео и откуда сва та мржња“.
„Могу“, одговарам. „Али нам за то треба бар две литре вина.“ „Зашто вина?“ „Зато што ће прича да потраје. Није баш тако једноставно, па таман док нас двојица испразнимо дволитрашицу можемо сити да се испричамо.“ И тако су почеле те моје дуге, бескрајне приче. Пошто сам се већ својевољно пријавио као Србин морао сам и да одрадим своје. Почињао сам са пристојне историјске дистанце, откривао саговорнику непознату чињеницу да Југославију није створио Тито него краљ Александар, па онда редом. Неки моји саговорници би након првих објашњења почињали одсутно да шарају погледом. Такве сам разговоре брзо завршавао. Онима који су били упорнији посвећивао сам више пажње: говорио и говорио, понављао и понављао. Неки су успевали да штогод и науче, неки чули па заборавили. Било је свега и свачега. Али да би прича о мени као Србину била потпуна морам да кажем да ме за све ове године проведене у Италији нико, ама баш нико није нити ружно погледао због моје националне припадности. Напротив, увек сам у контактима са обичним светом наилазио на срдачност, предусретљивост, пажњу… Мада, признајем, умео сам понекад и да слажем.
Након неке такве исцрпљујуће приче о нама, о њима, о историји, политици, идеологији… саговорник би застао, погледао ме с уважавањем и запитао:
– Реците ми, молим вас, да ли су и остали Срби овакви као ви?
– Јесу, одговарао сам, а да при том ни трепнуо нисам.
– Е, онда су нас наши медији баш поштено излагали.
Извор: Република
