Некако ми је жао што је мој познаник Миломир Марић, глодур ТВ Хепи, постао приљежна клозет-фрајла једне телевизијске просераонице српске деснице, у којој су Војислав Шешељ и његови компањони и наследници постали домаће животиње и на којој је, како чујем, емитована и фамозна емисија у којој су адвокат организатора убиства Зорана Ђинђића, неки функционер СНС-а и онај “капетан” из крајинског рата од пре тридесет година – тражили да се осуђеници за убиство српског премијера окренутог Западу – рехабилитују као националне величине и чак ослободе судске казне.
Марић се сада брани да је ту емисију приредио због “радозналости” јер је “срамота да ни после 20 година нисмо открили политичку позадину убиства Ђинђића”, па он неће жалити труда да би “осветлио” то убиство његовог пријатеља, “који га није заборавио када је дошао на власт”. А јесте био Ђинђићев пријатељ и приватно.
Фрапантно је да Марић, који делује као бистар “ђаволов адвокат”, не разликује (неуспело) судско утврђивање “политичке позадине” убиства једног реформског премијера од оног друштвено и морално одавно јасног одговора на то питање, па са фушеовском понизношћу и суровошћу, наводно, стално покушава да баш са “шампионима српског примитивизма” идентификује једну “позадину” у којој се, изгледа, сам утопио и у чијој реинкарнацији као да ударнички покушава да учествује. Према Марићевим речима, испада да је он “наш човек у њиховим редовима”, што би личило на благовремено грађење неке будуће приче за неко ново примицање неком новом “огњишту моћи”, чему је изгледа склон, наводно из егзистенцијалних разлога.
Једном приликом седео сам на неком ручку прилично великог друштва баш наспрам Марића и он нас је забављао на веома шармантан и забаван начин. Дакако, шарм подразумева микс полуистина и лажи, обавештености из високих кругова и из поџемља, те слаткоречивост и вербалне вратоломије. Свих тих салонских ђаконија било је код Марића напретек, а врхунац је достигао када је после неког немуштог разговора преко мобилног телефона у магновењу рекао да му се управо јавио онај Србин који лежи у затвору у Јужној Америци због јахте са оних фамозних 10 тона кокаина, те да тај тип жели да га бар “дигитално” укључи у своју емисију Ћирилица или неку другу. Пошто не гледам Марићеве емисије, из неког разлога, не знам да ли је ту идеју пренео и својим оданим гледаоцима.
У ствари, Марић ме је пре неколико година једном приликом чак позвао у неку своју емисију, али сам се изговорио болешћу (уместо да сам му рекао да не патим од отворености, тачније речено – имам недостатак искрености кад су “јавне ствари” у питању). Узгред, за тај позив на ТВ Хепи вероватно га није мотивисала моја новинарска “привредна аналитика” већ вероватно једна стара трилерска афера мога оца у дипломатској служби у Будимпешти.
Елем, жао ми је што је Марић, зарад “светлости позорнице”, стигао, воленс ноленс, до позиције услужног домаћина српским десничарима и политичким десперадосима, који увек храбро веслају низ воду. Није овде реч о некаквом моралном згражавању или надобудној колегијалној осуди од неке светачке громаде или велике наивчине (нагледао сам се и много горих луфтика од Марића) него о извесном разочарању у интелектуални механизам једног наизглед окретног ТВ новинара (за разлику од многих других са сличних телевизија). Јер, хтео бих да у томе има бар зрно соли, Марић изгледа не разуме “да говори прозу” (попут оног Молијеровог јунака из комада “Боургеои јентеy хомме”) која ће нам свима доћи главе. Прозу која је упропастила Србију.
Димитрије Боаров
Извор: Нови Магазин
