Све сам мислио да Александар Вучић нема конкуренцију у политичком месијанизму, све тако био увјерен, док ме није запрепастила лошом штрајкачком изведбом и снебивањем на бини Мариника Тепић.
Но, оставимо по страни ова два отужна политичко-патолошка манипулатора, јер више ме занима како се политичко месијанство у Србији, и, уопште, међу Србима тако лако прима.
Најприје би човјек помислио да је то рефлекс нашег хришћанског идентитета, побожности, чежње за спасењем; најприје помислио и грдно би се преварио.
Стога, никада не треба заборављати да нас управо Јеванђеље упозорава на јерес политичког месијанизма. Рецимо, оно мјесто Петровог исповиједања (Мк 8, 29), када апостол говори да Исус јесте Христос. Но, када му Христос каже да ће пострадати, да ће га убити, те да ће трећи дан устати, Петар покушава да га одврати од тога. Христос одговара: „Иди од мене сотоно!”. Тиме се показује да Петар чека политичког месију, јер самим тим што Христа одвраћа од страдања апостол фигурира као противник Бога.
У Марковом јеванђељу има још једно важно мјесто. Када, наиме, Јаков и Јован, синови Заведејеви, траже да у његовој слави сједну Христу са десне и лијеве стране, они размишљају као неки земљаски министри или генерали. Њима Христос одговара: „Не знате шта иштете”. Уосталом, у овом Јеванђељу Исус себе ни на једном мјесту не назива Месијом.
Дочим, наш политички двојац, Ацо и Мара, не либе се ни најмање да играју своје месијанске улоге гласно, јавно, одвратно, у најважнијим антихришћански и неморално. Ове политичке персоне утркују се ко ће себе представити као бољег, модернијег, искренијег, емотивнијег, тугаљивијег Спаситеља нације, народа и грађанства.
Они неће ни лијево, ни десно већ Христово мјесто да заузму.
Милован Урван
