Andrija Mandić je državljanstvo Crne Gore izgubio po sili zakona 27.4.2009.- nema legalno državljanstvo Srbije
Član 39 stan 2 Zakona o crnogorskom državljanstvu( “Sl. list CG”, br. 13/08 od 26. 2. 2008) propisuje: Crnogorski državljanin koji je na dan 3. juna 2006. imao i državljanstvo neke druge države, ima pravo da zadrži crnogorsko državljanstvo. A u stav 2: da to lice može nakon 3. 6. 2006. zadržati “i crnogorsko državljanstvo” do zaključenja bilateralnog sporazuma (ovde sa Srbijom što se ni danas nije desilo) ali “najduže do Ustava Crne Gore 2007. (što nije učinjeno) to lice je moglo zadržati “i crnogorsko državljanstvo”. Član 19 Zakona o državljanstvu predviđa da se crnogorsko držsvljanstvo gubi: po zahtjevu, po silo zakona ili po međunarodnom sporazumu a član 24 stav 1 tačka 1 kaže da crnogorski državljanin koji ima “i državljanstvo druge države” (A. Mandić) po sili zakona gubi crnogorsko državljanstvo ako je dobrovoljno (nakon 3. 6. 2006) stekao državljanstvo druge države.
Kako kod A. Mandića imamo nespornu činjenicu da je 27. 4. 2009. prijemom stekao državljanstvo Srbije (dakle dobrovoljno i van svih rokova a suprotno zakonima Crne Gore) i upisan u evidenciju državljana kod matične opštine Stari grad, Beograd, R Srbija, tekući broj 1229 za godinu 2009 – tim danim je izgubio crnogorsko državljanstvo po sili zakona.
Budući da je DIK donela rešenje o prihvatanju kandidature A. Mandića u uverenju da kandidat ima crnogorsko državljanstvo kao elementarni uslov a da ga je A. Mandić izgubio po sili samog zakona (ex lege), to je rešenje o prihvatanju odn. potvrđivanju kandidature apsolutno ništavo jer se radi o imperativnom uslovu za kandidaturu koji kandidat ovde ne ispinjava i to od 27.4.2009. do danas a i dalje.
Pošto je Andrija Mandić očigledno DIK doveo i držao u pravnoj zabludi da ima crnogorsko državljanstvo koje je po sili zakona 27.4.2009. izgubio (kada se neko pravo stiče ili gubi po sili zakona, nikakav poseban akt se ne donosi a eventualno neznanje prava i zakona škodi a ne pomaže) – to DIK nema nikakve druge mogućnosti nego da po službenoj dužnosti prema odredbi člana 139 Zakona o upravnom postupku Crne Gore koja predviđa institut “obaveznog poništavanja” – poništi rešenje o prihvatanju odnosno potvrđivanju kandidature Andrije Mandića na izborima za predsednika Crne Gore.
Andrija Mandić po pravnom stanju kakvo postoji od 27.4.2009. ima isključivo državljanstvo Republike Srbije (tim datumom je po sili zakona nesumnjivo izgubio crnogorsko državljanstvo) a pošto član 1 stav 2 Zakona o izboru predsjednika Crne Gore predviđa kao osnovni uslov za kandidaturu posedovanje crnogorskog državljanstva, to spada u pravnu neminovnost da takvo lice ne može učestvovati u izborima za predsednika Crne Gore.
Zaključujem da je A. Mandić morao povesti računa kada je preko svog mikrofona (Nebojše Medojevića) napadao i objavljivao isprave koje ukazuju na Spajićevo državljanstvo Srbije radi njegove eliminacije iz konkurencije da je samim tim istina nesmotreno, eliminisao i samoga sebe. Zabrinjavajuće je a novo to što Mandić u emisiji Načisto kad nije imao više kud a da ne prizna da ima državljanstvo Srbije krenuo da obmanjuje javnost neistinom da mu je “državljanstvo Srbije legalno” mada je i pravnom laiku potpuno jasno da nije.
Prema tome mislim da nema teoretske šanse da je tvrdnja o “legalnom državljanstvu” održiva i da nema teoretske šanse da lice koje ne poseduje crnogorsko državljanstvo učestvuje na izborima za predsednika Crne Gore kao i da nema teoretske šanse da DIK ne poništi rešenje o potvrđivanju kandidature i to po službenoj dužnosti.
Miloš Marković
