U neprestanoj utakmici „Srbi protiv svih“ ovih dana ne stojimo rđavo. Jedan se od nas opružio po crvenoj šljaci Pariza i nije krio da je stigao u svoje snove. Drugi je gledao da eskivira pompu, koliko se može, i nije krio da bi radije obišao svoje konje nego slavio po ulicama Denvera.
Nađe se pokoji cinik da pita kakve veze to sve ima sa nama. Nismo mi dali trojku sa jedne noge i surduknuli bekhend u ćošak terena. Ali i te kako ima veze sa nama. Istina, naš je udeo u trijumfu Novaka Đokovića i Nikole Jokića neznatan, osim ako se ne računaju bačeni živci, poderana grla, po koji rafal ispaljen u nebo – zašto da rušimo stereotipe o sebi? – i prepirke po društvenim mrežama sa celim svetom. Mi smo morali na posao prošle sedmice, moramo i ove, nećemo biti mlađi, život bi slično taljigao i da je Đoković rođen kao neki Srđanson na Islandu, i da je Jokić onomad odlučio da postane konjušar umesto košarkaš.Pa opet, ima nečeg metafizičkog u ushićenju cele nacije koja hipnotisano gleda lopticu kako pet sati ide tamo-vamo preko mreže.
Ili, umesto da spava, bdi uz košarku sa drugog kraja sveta, sa bensedinom nadohvat ruke. Ta zajednička vožnja rolerkosterom kroz sve uspone i padove, lupinge i nagla kočenja, nevidljivom niti veže publiku. Sve koji gledaju jedan film ili su na koncertu, i sve koji navijaju. A ovde ima još više od toga. Kažu da se nacija može definisati dvojako.
Na Zapadu je to širi komšiluk koji vežu zajednički interesi, recimo da radi ulično osvetljenje, da svako ponekad pokosi travu i iznese smeće. Na Balkanu je to više šira familija – svaka nesrećna na svoj način, ali to su stvari za kuću. U spoljašnost se emituje slika srećne porodice. U Đokoviću se da prepoznati bistri momak iz kraja koji je malo na svoju ruku, ali je dobar i hoće da pomogne. Nekad popizdi, ali ljudi smo. Srđan Đoković je pijani ujka na slavi, svi ga znamo. Jokić brothers su oni nabrijani tipovi što posle „šta me gledaš?“ kreću u šorku. Znamo i njih odlično. Svi su naši.
Zato su i Đoković i Jokić naši, zato im se i po medijima tepa „Nole“ i „Joka“, zato osećamo da imamo pravo na delirijum, na takoreći porodično slavlje. Išli smo na posao prošle sedmice, moramo i ove, nećemo biti mlađi, ali, čoveče, jesi ti video onaj forhend i onaj flouter. Malo nam je bolje. U neprestanoj utakmici „Srbija protiv sveta“ nikada i nismo stajali rđavo – u loptanju.
U svemu drugom bilo je promenljivo. Što smo na opštoj tabeli stajali lošije, ophrvani ratovima, sankcijama i krivicom, to smo se više radovali loptanju kao begu od realnosti i prilici za epsku osvetu. Može se reći da su nas dvojica džokera, svaki na svoj način ponosan na domovinu, odveli ipak u neslućene sfere. Probudiš se jednog dana i rutinski naduvaš nekog stranog – po mogućstvu engleskog – novinara ili tviteraša koji se usuđuje da tvrdi kako Đoković nije najveći teniser ikada. Onda malo kinjiš fanove Džoela Embida, koji je ispred Jokića dobio nagradu za MVP-ja iz čistog sažaljenja. Dvojica junaka veoma se razlikuju po svojim pojavama u svetu sporta. Jedan je kockast, mnoge žulja, ima stav oslobođen političke korektnosti i za to plaća cenu. Zato ga volimo. Drugi je okruglast, svima je simpatičan, ostavlja utisak da mu je sve drugo preče od sporta. Zato ga volimo. Nije tu stvar u navodno srpskom inatu, štaviše, uspeh ove dvojice sa inatom nema nikakve veze. Reč je o igri, a ona se igra manje reketom i rukom, a više glavom. Na kraju vica, znamo, Srbin je sve nadmudrio.
Ostaće večna tema za kafansku razbibrigu to ko je „najveći“ u nekom sportu. Ili ko je GOAT, najveći ikada, što su mediji valjda i smislili baš jer se rasprava nikad ne može završiti, a garantuje uzbuđivanje, klikove, čitanost i gledanost. Slušamo o tome ko je igrao sa više gracioznosti ili srca nego Đoković, ko jače skače ili je gladniji poena nego Jokić.
Kalimero u nama se buni, to je nepravda. U stranoj štampi ima, posebno o Đokoviću, sumanutih napisa, punih mržnje sa prstohvatom rasizma. Ali, u stranoj štampi smo našli i najbolje opise veličine ove dvojice. Recimo, da je Đoković „mentalitetsko čudovište“ sa „mudima kao đulad“. Ili da je Jokić najbolji jer natera svakog protivnika da igra u njegovom tempu i da teško čini lakim. Na sve te hvalospeve, Kalimero u nama Srbima konačno je dočekao da mu i matematika daje za pravo.
Ko je osvojio najviše grend slemova u istoriji muškog tenisa? Najviše turnira, najviše sedmica bio na prvom mestu? Ko prosečno beleži tripl-dabl u plej-ofu, i obara sve druge rekorde?
Pred pravim i domaštanim nepravdama – gorivu na kojem se u Srbiji često baziraju i politika i život – sada barem u sportu imamo digitron na svojoj strani. Nije ni to malo. Radili smo prošle sedmice, možda za crkavicu, radimo i ove sedmice, šlepamo probleme u svojim prikolicama, nikako ne postajemo mlađi, ali hej, bar je ovo malo naše. Iza toliko životnih ćoškova vrebaju razočaranja, da imamo pravo da prigrlimo i nešto lepo.
Nemanja Rujević
Izvor: Danas
