Држим да љубав према домовини зависи и од просторно временских компоненти. Што смо удаљенији од родне груде то нам се љубав према њој јаче испољава. Ово нам снажно потврђују животи емигранта, дисидената, печелбара. Има ситуација у којима се може постати и емигрант и дисидент и печалбар а да се не мрдне ни један једини корак изван домовине. Није тешко бити печелбар у сопственој земљи. Учланиш се у партију, приклониш њеном програму и идеологији што ти аутоматски налаже да љубав према домовини испољаваш јавно и много снажније него прије политичког ангажовања. Дисидент у сопственој земљи постајеш када се дуго и беспоштедно сукобљаваш и надмудрујеш с подмуклим и преварним људима који су себи обезбиједили ексклузивно право на патриотизам. Пут до емигранта је најлакши. Емигрант постајеш када пронађеш књиге које ће ти заокупити мисли и изразити осјећања према домовини боље и потпуније него што би ти то сам урадио. Тугујеш туђе већ исписане туге. Бориш се против туђих, старих, општепрепознатих неправди. Радујеш се већ проживљеним успјесима. Својој отаџбини се враћаш и волиш је кроз снагу туђег пера. Ја сам пронашао љубав према отаџбини у књигама Владимира Набокова.
На дан највећег хришћанског празника Ускрса који ове године протиче без кише ево пар извода из Набоковљеве приче “Ускршња киша” :
“Тог дана усамљена и стара Швајцаркиња Жосефина Љвовна – тако су јој се обраћали у руској породици гдје је провела дванаест година- купила је шест јаја, црну четкицу и два паковања гримизне водене боје …
На повратку кући Жозефина се толико закашљала да се затетурала на вратима, па се зацрвене, ослонивши се на свој чврсто увијен кишобран узан као штап за ходање.
…- латила се фарбања јаја, Али гримизна водена боја није се примала, требало је, ваљда, купити неке хемијске боје, али она није знала како да пита, било јој је непријатно да објашњава. Помислила је: да одем можда познанику-апотекару-истовремено бих купила и аспирин. Тело је клонуло, од врућине су је бољеле очне јабучице, имала је жељу тихо да седи, тихо да размишља. Код Руса је данас Велика субота.
Некада су путујући трговци на Невском проспекту продавали својеврсне машице. Било је тако згодно тим машицама извадити јаје из вреле, тамноплаве или наранџасте течности. Било је и дрвених кашика. Благо и складно су звецкале у чашама од дебелог стакла, у којима се опојно пушила боја. Јаја су се после сушила по гомилама, црвена с црвеним, зелена с зеленим. А бојили су још и тако што су их чврсто увијали у крпицу, заједно с налепницама налик узорку тапета. И после кувања, кад је лакеј из кухиње враћао огромну шерпу, било је тако забавно распетљавати конце, вадити пегава, мраморна јаја из влажних, топлих крпа из којих се ширила њежна пара, дашак нечијег детињства.”
“Ускршња киша” ми је освјежила сјећања и донијела дашак дјетињства.
Шездесетих година прошлог вијека на Цетињу је ускршња јаја понеко фарбао четвртком, понеко суботом а највише је било оних који их уопште нијесу фарбали. Родитељи су нас упозоравали да не износимо ускршња јаја изван куће како не би провоцирали оне који су цркву, попове, крсну славу, Божићно налагање бадњака, фарбање Ускршњих јаја сматрали назадним, опасним и антидржавним. Једног давног Ускрса дошао је код мене драги ми школски друг с куваним бијелим јајетом и поновио оно што је вјероватно чуо у својој кући. Рекао ми је “Ми смо комунисти. Ми не фарбамо јаја али нећемо мимо народа. Ево ја имам бијело јаје, хајде да се туцамо.”
По јајету њега би у доба када бијасмо основци могли назвати бјелашом а мене зеленашом, јер сам у руци држао јаје које је моја мајка офарбала у тиркизно зелену боју. Данас је он велики зеленаш а мене напада да сам велики бјелаш иако је моје дјетињство испуњено радосним шаренилом Ускршњих јаја, која смо као дјеца с нестрпљењем и радошћу ишчекивали а његово дјетињство тврдо куваним и ровитим јајима као уобичајеним оброком.
Присјећати се и разговарати о дјетињству значи обраћати се домовини с вјером и најчистијом љубављу.
Ранко Рајковић
