Шекспиров „Магбет“ је инспирисао и многе писце: најпознатији је дакако Вилијам Фокнер и његов, по већини мишљења, кључни роман „Бука и бес“, а последњих година велику пажњу привукао је роман „Магбет“ једног од водећих савремених светских писаца криминалистичких романа, Норвежанина Ју Несбеа
Пише: Мухарем Баздуљ
Бавили смо на овом месту, пре недељу дана, Шекспировим „Краљем Лиром“, а поводом најновије филмске верзије коју потписује Кенет Брана. Према неким статистикама, Шекспирови комади су за филм и телевизију адаптирани скоро невероватних 1.800 пута (отприлике).
Одустајући од баналног математичког бројања и сабирања, „најфилмичнији“ Шекспиров комад можда ћемо препознати тако што ћемо се позабавити режисерима које је одређени комад надахнуо. У том смислу, на прву лопту, најлакше се присетити „Магбета“.
Смисао за убиство
Један од најлуциднијих новијих тумача Шекспира – Јан Кот свом есеју о „Магбету“ је дао наслов „Магбет или заражени смрћу“. На самом почетку есеја Кот ће нам кратко и ефектно препричати покрете Великог Механизма који заправо творе фабулу овог комада: „Угушење побуне довело је Магбета ближе престолу. Може да постане краљ, значи мора да постане краљ. Убија законитог владаоца. Мора побити сведоке злочина и оне који у њега сумњају. Мора побити синове и пријатеље оних које је претходно побио. После мора убијати све, јер су сви против њега (…) На крају ће сам бити убијен. Прешао је цео пут по великим степеницама историје.“
Нешто касније Кот ће казати како се „Магбет“ разликује од Шекспирових краљевских драма јер је у њему историја приказана као кошмар.
„Историја је у ‘Магбету’ љепљива и густа као глиб и крв“, каже Кот. Сматра се да је „Магбет“ написан 1606. и углавном је прихваћен за најмрачнији Шекспиров комад уопште. Сиоран је негде записао да добар драматург мора да има смисла за убиство. Шекспир то доказује и у „Магбету“. Оно што је речено за „Тита Андроника“ вреди донекле и за „Магбета“: да је комад мало дужи глумци би сишли са сцене и убијали публику.
Сујеверје
Иначе, релативна краткоћа „Магбета“ једно је од „приземљенијих“ тумачења чувеног сујеверја везаног за овај комад. Наиме, нема ваљда театра на свету у коме глумци не избегавају да „Магбета“ зову именом; обично се каже „Бардов шкотски комад“ или само „Шкотски комад“ – око овога је изграђена једна од урнебеснијих епизода „Црне гује“.
Неки, дакле, веле да су се у прошлости позоришне трупе у финансијској кризи често покушавале „вадити“ играјући „Магбета“: популарну, не предугу и не прекомпликовану представу. Обично им, наравно, није успевало да се извуку из дугова и пропадале би, а остало би записано да је последњи комад који је игран управо „Магбет“. Неки кажу да баксузлук потиче од чињенице да се готово цели комад збива у мраку па је често долазило до повреда на сцени.
Има, међутим, и мистичнијих тумачења: неки кажу да је први тумач улоге Леди Магбет – Хол Бериџ умро на сцени у тајанственим околностима, а неки опет веле да су вештичији ритуали у представи заправо стварни и да привлаче зло. Управо су вештице и лик Леди Магбет најпрепознатљивији симбол овог комада. Вештице итекако придоносе атмосфери мистерије и натприродног, а Леди Магбет је опет један од најпамтљивијих Шекспирових ликова. Њено манипулисање мужем, реплике у којима се убиство тражи као потврда мушкости, зло које зрачи из ње – све је то чини једним од најпрепознатљивијих ликова светске књижевности, једним од оних ретких који су постали појам што живи и ван контекста конкретног дела.
Прича коју идиот прича
„Магбет“ је, наравно, инспирисао и многе писце. Најпознатији је дакако Вилијам Фокнер и његов, по већини мишљења, кључни роман „Бука и бес“. Наслов је преузет из чувеног Магбетовог монолога кад он у очају говори како је живот тек „прича коју идиот прича, пуна буке и беса, прича што не значи ништа“.
Последњих година велику пажњу је привукао роман „Магбет“ једног од водећих савремених светских писаца криминалистичких романа, Норвежанина Ју Несбеа. Његов „Магбет“ смештен је у полицијски миље седамдесетих година прошлог века.
Обогатио је „Магбет“ и руску књижевност, и то преко Николаја Семјоновича Љескова (1831-1895). Ове године се навршава пуних 16 деценија откад је овај писац завршио роман „Леди Магбет Мценског округа“. Истоимену оперу написао је Димитири Шостакович. И њена премијера ове године спада у фолдер „округлих“ годишњица, догодила се, наиме, пре равно 90 година, 1934, дакле.
Из наше перспективе, међутим, важније је да је велики пољски режисер Анджеј Вајда 1962. у југословенској продукцији снимио филм „Сибирска леди Магбет“ по Лесковљевом предлошку, а са Љубом Тадићем и Оливером Марковић у главним улогама. И баш ту се, ето, барем у овом тексту, привремено може заокружити прича о „Магбету“ на филмском платну.
Извор: rt.rs
