Неко је то после полуфиналне победе над Новаком духовито сложио, „нема бега из – Алкараса!“

Дакле не чувеног Алкатраза, озглоглашеног америчког затвора, већ из стега чудесне игре новог шпанског тениског чуда, Kарлоса Алкараса.
Ако је оно што смо гледали у фебруару и марту у Рију и Мајамију била само најава, шта је онда ово што смо видели недавно у Барселони и ове недеље у Мадриду?
Нова „надализација“ шпанског и светског тениса? Почетак једне блиставе тениске ере која би по свему судећи могла да протекне у знаку младића из Мурсије, који већ сада игра на стратосферичном нивоу.
Знате, није лако завртети памет Рафаелу Надалу и Новаку Ђоковићу у цигло 24 сата, колико год они били неспремни. И то још на шљаци.
Надал је у петак послао јасно упозорење Новаку шта може да му се догоди, али „хороскопи“ та два меча у којима је главни актер био момак из Ел Палмара, могу се различито протумачити. Пре свега у светлу форме садашњег и бившег броја један, кроз призму, усуђујем се рећи, будућег броја један.
Алкарас је приметно лакше добио Надала, него Новака. Можда и то показује да је форма Ђоковића већ сада нешто испред Надалове, да не гледамо Рафин скор са почетка године, само садашњи тренутак, после петонедељне паузе.
Надал још није свој на шљаци, ово му је био први турнир после паузе, а Мадрид није његова Мека. Има убедљиво најбрже услове за шљаку, то му мање одговара. Још једном се то потврдило тачним.
За Алкараса, све је јасно – он из недеље у недељу открива земљу тениских чуда. И не плаши се улоге суровог освајача.
Сваким новим изласком на терен, тениски свет добија све више и више контура игре суперталента из Андалузије, али некако се јасно намеће утисак да је он, већ сада са 19 година, у својој игри асимилирао оно најбоље из игре Ђоковића и Надала. Игра поприлично „новаковски“, али са жаром и страшћу Надала, и притом, не само да је у свој стил упио много тога из њиховог репертоара, већ је одређене ствари код једног и другог усавршио максимално.
Рецимо, дроп-шот, којим је излуђивао и Рафу, а нарочито Новака. То су били толико одмерени и прецизни ударци који би једноставно противнику „одсекли ноге“, није било теорије да се то стигне!
Ипак, о Алкарасу ће се тек писати и писати, али овај финиш мадридске недеље занимљив је и са аспекта питања где су тренутно на лествици форме Рафа и Новак?
Многи су их почетком године видели као главне такмаце за гренд слем титуле у овој сезони, али после искустава са неустрашивим јуношом из Мурсије, могли би и један и други да се сложе да су обојица добили супер изазов и ривала на том фронту.
Може ли Алкарас да буде и прва прича Париза? Да тамо, као некада Надал 2005. године, заблиста пуним сјајем?
Неко ће рећи – гренд слем је друга прича, игра се у три добијена сета и то је тачно.
Али неко ће и приметити – Новак ускоро пуни 35, а Надал 36 година, док је Алкарас тек на 19. степенику, пршти од снаге и самопоуздања – он је попут тигра који напада старије жртве, зна да су рањиви, већ је намирисао то. Нарочито ако се има у виду да је Новак имао дугу паузу, а да је Рафа био повређен и да још кубури са том хроничном повредом стопала.
Дакле, питање је сад, где је Новак Ђоковић после Мадрида?
Рекло би се, ту где се и могло очекивати. Далеко унапред од Београда, али још на приличној удаљености од своје најбоље игре и нивоа који је потребан за освајање Ролан Гароса.
Несумњиво је напредовао у односу на повратнички Монте Kарло и Србија опен.
Пре свега физички, није био толико приметан тај нумор и недостатак кондиције, као рецимо онај у финишу финала са Рубљовом на Дорћолу. Јасно је, болест и вирус су прошлост, појачан је рад у свакој фази, улази се у гренд слем рутину.
Мадрид му је дао прилику да веже неколико заиста добрих мечева, од којих је овај са Алкарасом полуфинални, по многима можда и најбољи меч од почетка сезоне.
Свега је ту било од оног на шта нас је Новак навикао – и добрих сервиса, тактичке игре, солидног броја винера. Јесте, било је и сумње у неке своје ударце, поготово са бекхенд стране, али не треба у томе читати ништа драматично. Сетимио се да Новак ипак није много играо ове године.
У сваком случају, његов мисаони процесор добио је нову енергију, Алкарас га је натерао да посегне дубоко у своју магичну торбу и извуче низ трикова, како би се остало на терену.

Али меч је био и одличан за скенирање врлина и мана противника.
„Његов кик на овој надморској висини је висок, заиста је било тешко носити се са тим лоптама, а ја нисам добро осећао ритер са бекхенд стране“, признао је Новак.
Тачно је, тај сервис кик у ширину је често Новака терао скоро до трибина са стране, како би га вратио бекхендом, а то је било врашки тешко.
Остајао је непокривен цео терен, лака прилика за Kарлоса да материјализује одличан почетни ударац.
Али и то је нешто – Новак је видео где може да буде проблем, у случају да се суоче и у Паризу.
Све у свему, не бисмо смели бити незадовољни, као што ни Новак свакако није – овај меч са Алкарасом су одлучиле нијансе, неколико грешака, можда пограшан избор удараца у критичним моментима, када се све ломило.
Шанси је било, а то значи да је и Новак на добром путу враћања у форму, иако су се многи уплашили да до долазак на одбрану круне у Булоњској шуми неће бити сасвим спреман.
Уосталом, Мадрид и Париз се разликују доста, то су констатовали и Новак, и Рафа и Зверев и многи други тенисери, услови иако се игра на шљаци, једноставно нису исти.
Биће отуда занимљиво видети како ће се енергија Алкараса привићи на спорије услове париских терена, и колико ће за њега бити изазов да из дана у дан добија мечеве са три освојена сета.

Што се Ђоковића тиче, он је имао идеалну прилику да после Ђереа, Kецмановића, Хачанова и Рубљова у Београду, одмери снаге и са Монфисом, Хуркачем и Алкарасом у Мадриду (све играли из топ 50), а не би требало очекивати ништа мање атрактиван низ дуела ни наредне недеље на Форо Италику у Риму, на новом мастерс сусрету тениске елите.
Ни Рим, а ни Паризу нису изграђени за дан, па тако ни форма за Ролан Гарос не може да се избруси преко ноћи, што Ђоковић, као и Надал, јако добро знају.
Рим ће бити генералка, последње проверавање и тестирања снага пред долазак на Порт Д’Отој и ту треба очекивати да видимо Ђоковића у оном старом, препознатљивом моду.
Београд је био прва, Мадрид друга, а Рим трећа фаза у „операцији Париз“.
Ако је нешто у свему томе добро, онда је то чињеница да је пут утабан и виђен, јер Алкарас, у случају да се поново нађу један преко пута другог, више неће имати тај фактор изненађења.
А и гренд слем светла су другачија, знати како се стиже до самог краја, велика је предност највећих светских мајстора.
Б92
