Пише: Луси Кодвел
Заволела сам историјску фикцију још онда када сам са 17 година прочитала роман Хилари Мантел Смрт – последње уточиште, негде у време док сам учила о Француској револуцији за завршни испит. Начин на који је успела да оживи неко друго време и место, онако како то најбољи историјски романи умеју, био је чиста магија. Онај осећај: Да! Тако је то изгледало! Права магија.
Зато ми је као дивно изненађење дошло то што сам се нашла у избору за награду „Волтер Скот“, јер себе нисам посебно, нити свесно, сматрала писцем историјских романа: моја три претходна романа и збирке прича смештени су у време у ком живим или непосредно пре тога. Али док сам писала Ове дане, тај свет ми је деловао тако жив, тако актуелан, није ми се чинио као „историја“, чак ни као да се то већ догодило, него као да се управо одвија док пишем. Можда је у томе био трик Хилари Мантел.
Ови дани је први мој роман који следи такозвано Вејверлијево правило[1] о „отклону од шездесет година“, али не бих рекла да се било шта од тога што сам досад написала одвија у неком неодређеном садашњем тренутку. Чак и кад пишем причу смештену у скорију прошлост морам да се запитам да ли је то она година кад су се мобилни телефони стално смањивали, док нису постали мали скоро као кредитна картица, или су тада већ почели поново да се повећавају? Како смо се тада сналазили по Лондону, да ли смо још користили водиче од А–З? Да ли су нам ДВД-јеви стизали поштом?
Фикција пружа одређену слободу да се чињенице користе или преобликују тако да послуже дубљој емотивној истини, али измишљени светови ипак могу да успеју или да се уруше управо према томе колико су детаљи о њима прецизни
И, наравно, у ширем смислу, толико се тога променило у Белфасту у новије време, било је толико обрта у причи овог простора, да морате тачно да знате кад вам се догађа роман смештен у Белфаст, иначе нема шансе да опишете ствари управо онако какве су биле, како су изгледале. Што се мене тиче, фикција пружа одређену слободу да се чињенице користе или преобликују тако да послуже дубљој емотивној истини, али измишљени светови ипак могу да успеју или да се уруше управо према томе колико су детаљи о њима прецизни, морате да се без задршке ослоните на координате свог места и времена.
Наравно, постоје већи и конкретнији изазови када пишете о нечему што се догодило давно пре него што сте рођени, и уживала сам у покушајима да им се супротставим. Али да ли се људи заиста икада мењају? Нисам сигурна да они, да ми, то икада заиста чинимо.
Све је почело, на неки чудан начин, са књигом Џенет и Алана Алберга Пипо!: „Ево мале бебе, је’н, два, три, стоји у кревецу, шта ли види?“ То је прича о једном дану у животу бебе, смештена у време лондонског блица[2]. Мој син је, као двогодишњак, био опседнут том књигом, читала сам му је сваке вечери пред спавање скоро целу годину. Трагови блица били су свуда око нас, у источном Лондону где смо тада живели, али ја сам почела да размишљам о блицу у Белфасту, о чему нисам знала скоро ништа. Веома је мало фикције на ту тему, осим (сјајног) полуаутобиографског романа Брајана Мура The Emperor of Ice-Cream, што ме изненадило, јер скоро свако има неку причу о томе, а многе су заиста изузетне.
Белфастски блиц сачињавала су четири ваздушна напада током априла и маја 1941. године, а она су изазвала најтежа разарања и донела су највећи број жртава у целом Уједињеном Краљевству за време Другог светског рата. После завршних мајских напада, колоквијално названих „ватрени напади“, један радио-оператер Луфтвафеа записао је: „Без речи смо зурили у море пламена какво нико од нас никада раније није видео… Да човек не поверује“. Схватила сам да је белфастски блиц једно забашурено поглавље у причи мог града, али и то да је, осамдесет година касније, још у живом сећању, једва, али ту је. Тако сам почела да прикупљам приче. Још нисам знала да пишем роман, да постављам темеље за њега.
Али током јесени 2019. и почетком 2020. све више ме је занимао тај период: читала сам књиге Џонатана Бардона, проучавала обимну студију Брајана Бартона Белфастски блиц: град у ратним годинама, грозничаво записивала напомене уз књигу Стивена Даудса са сведочењима очевидаца и усменим историјама, претраживала форуме и онлајн архиве, проучавала старе мапе града од пре и после рата.
У садашњости је то, наравно, било време када је чудна нова „вуанска грозница“, како су је тада звали, стигла у Европу; и док смо гледали ужасавајуће снимке из изоловане Италије, очајничке молбе на друштвеним мрежама, надали смо се да код нас не може, неће, да буде тако. Али када је стигла и до наших обала, то нешто што је било толико страшно и грозно, за шта смо били потпуно неспремни, мени се учинило као да ми се отворио прозор између светова: између њиховог априла и маја и нашег. Моји ликови и њихова прича постали су толико стварни да је то деловало језиво; као да њихово време постоји паралелно с нашим, само на другој фреквенцији, у другој равни, и да је могуће је укључити се и искључити из тих времена.
Код мене „истраживање“ обухвата све осим самог тренутка када седнем за лаптоп и куцам причу, другим речима – то је највећи део посла. Управо сам застала да проверим етимологију те речи, и потиче из француског израза који значи „трагати свуда унаоколо“, што тешко да би могло да буде тачније. Управо то и радиш: тражиш свој свет или начин да у њега уђеш. Само писање сачињава тек мали део проналажења приче.
„Истраживање“ за мене може да значи да шетате улицама и у глави пуштате своје ликове да разговарају, слушате њихове гласове, изоштравате пријем тако да буду све разумљивији, све док их не упознате довољно да можете да пишете у њихово име. Цео процес истраживања је, можда, једно самоподешавање према месту, времену, одређеном емоционалном стању или фреквенцији.
Сваки роман има своје прецизне захтеве, а ја сам уживала у тој специфичној авантури и изазовима писања романа Ови дани. Обожавала сам да пречешљавам дневнике Вирџиније Вулф, обраћајући пажњу на то када користи реч зрцало уместо огледало, био је изазов користити речи баш онако како треба, а да то не делује као пастиш. Или да читам дневнике Дорин Бејтс и застајем код пасуса у којима пише како јој је коса таман довољно масна да може да се обликује, а да још не изгледа неопрано, или како је лак на ноктима још неоштећен, таман да потраје и сутрадан, у тим тренуцима када нечија свакодневица оживи.
Уживала сам у телефонским интервјуима са људима који су као деца или девојке преживели белфастски блиц; скоро сви би одмах рекли да сигурно немају ништа занимљиво да ми испричају, а онда би почели да причају о игрању продавнице у склоништима док се напољу оглашавала сирена и кад би се пронела говоркања да су у пиљарницу стигле поморанџе, о јурњави наврат-нанос да се зграби бакина плетена корпа и стигне на време; о лакованим ципелама „мери џејн“ које су им цариници одузели у возу из Даблина или о голубије сивом платну које је свекрва успела да набави за венчаницу, довољно практичну да касније може да се преправи у хаљину за сваки дан. То су били савршени детаљи и нисам ни знала да трагам за њима све док их нисам чула.
Обожавала сам да проводим сате и сате у читању новинских архива, сведочења очевидаца, дневника из пројекта Мас Обзервејшна[3], у пречешљавању књига из историје од по 900 страна, док се око мене свет романа слагао око мене попут металних опиљака привучених магнетом, добијајући облик, масу и замах. Схватила сам да и сама носим до тада пасивне успомене, рецимо оно што ми је бака причала да комадић угља у цедиљки за зелену салату може да освежи увеле листове. А каква је то била радост пронаћи начин да и те ситнице уплетем у нешто ново.
Фикција, рекла бих, преузима примат над чињеницама оног тренутка кад то више не може да се избегне, када све почне да кључа и прелива. Када ваш ум почне да скаче са чињенице на чињеницу, да их преплиће и разумева на нове начине. Када вам гласови у глави постану јасни. Када свет који стварате почне да делује стварно, живо, набијено енергијом, присутно, важно, тада знате да сте га пронашли, или да сте се ускладили с њим. Или, да се вратим оној слици трагача, искреношћу, преданошћу и чистотом намера, као у некој старинској потрази за Светим гралом, заслужили сте улазак у тај свет.
Писати историјски роман значи препородити прошлост, удахнути јој живот, проживети је
Историчарка Џулијет Гарднер има диван израз „историја надохват руке” којим описује „оно што нам је још у домету, када многе наше данашње дилеме и постигнућа могу да се нађу у свом сировом стању, али и стању пуном наде настанка”. Писати историјски роман значи препородити прошлост, удахнути јој живот, проживети је.
Писање романа Ови дани током карантина било ми је чудна, снажна врста утехе. Док се свет који смо познавали, или смо мислили да познајемо, распадао, мој задатак из дана у дан био је да трасирам пут кроз ужасе белфастског бомбардовања, не штедећи на приказима окрутности и бесмисла, али показујући како су људи преживљавали, како живот, чак и у најтежим околностима, ипак тече даље. Нико ко је преживео то пролеће, а и наше, није остао исти. Али, кад год да живите, не добијате другу прилику да, рецимо, напуните петнаест, двадесет једну или шест година, не добијате другу прилику да родите своје прво дете или да доживите први пољубац. Морате да извучете највише што можете из онога што имате.
Џејмс Кели, политички уредник за Северну Ирску у листу Ајриш Индипендент, преноси речи преживелих након разорног напада 15–16. априла 1941: „Боже мој. Ево краја Белфаста”. Али није био. Ајрис Рокс, из улице Брум у западном Белфасту, сећа се како су сви говорили: „Никада се од овога нећемо опоравити ”. А знамо да јесу. Град се извукао, његови људи су се извукли, поново прошли кроз ужасне године, бомбардовања, разарања града мог детињства, па су се и из тога извукли.
И да, наравно, чак и када пишете о прошлости, увек пишете и о садашњости, па и о будућности. Често сам се питала, док сам писала Ове дане, разговарајући с људима који су као деца доживели бомбардовање, чега ће се мој син, тада петогодишњак, сећати из тог времена. Питала сам га, оног дана кад сам завршила роман, шта памти из првог карантина. „Лондон је мирисао као Белфаст”, рекао је, и био је у праву, јесте: са много мање аутомобила на улицама, ваздух на нашем балкону у центру града био је благ и свеж. „Сви смо аплаудирали с балкона”, рекао је. „Гледали смо много документараца о природи и писали поезију.” А онда се насмејао: „Купила си ми лего преко поште!” Све је и то ту, у мом роману, све и један тренутак.
Извор: Глиф
