Пише: Лука Филиповић
Историја нас учи да су важне промене споре али достижне. Као што се Рим није могао изградити преко ноћи, није се могао ни исто тако брзо срушити, већ је пропадао годинама, а његов коначни пад је био неизбежна формалност. Историја памти значајне политичке реформе и велике друштвене промене (иако се наши историчари њима ретко баве). Без дубоких промена, свака смена власти може се свести на промену фарбе којом је окречена фасада на кући са трошним темељима. Али у историји још није познат тренутак када су млади људи ризиковали животе у отпору надмоћној сили, превалили стотине километара у зимским ноћима, издржали месеце под опсадом, а да нису притом натерали значајан део друштва да се, барем на тренутак, запита какви су то темељи на којима је изграђена стварност. Велике жртве, херојски подвизи и мали, али значајни гестови солидарности често нису одмах доводили до значајних промена, али нису ни лако падали у заборав. Они су зидали темеље. Када се једном покрену, точкови историје су незаустављиви. Пред њима не падају само владе, већ и системи.
Ако тражимо политичке промене, толико драге онима који занемарују стање друштва, зар није довољно то што су студенти одбили да признају ауторитет „институције церемонијалних овлашћења“ и тражили да институције раде свој посао? Студенти су променили прећутно подразумеване оквире политичке борбе. Чак и када дискусију о променама које се дешавају изузмемо од материјалне стварности, као трајни резултат остаје нам покушај раскида са традиционалном надмоћи ауторитаризма, сталног обнављања неформалних механизама контроле, и насиља. Ипак, истовремено се дешава и много дубља промена која прожима цело друштво. Након деценија индивидуализације, дезинтеграције и дехуманизације, ово друштво коначно поново проналази само себе.
Социолози Боулс и Гинтис започели су истраживање друштвене кохезије са идејом да докажу како су сарадња и поверење у друге, без кога се не може замислити поверење у институције или било коју другу друштвену и/или правну конструкцију, били кључни фактори у еволуцији људског друштва. Сада сведочимо како се солидарност враћа на велика врата. Сенке велике друштвене промене присутне су у начину на који локалне заједнице дочекују студенте у готово сваком месту кроз које су прошли на својим маршевима. У гестовима солидарности које чине таксисти, бајкери, ветерини, баке које живе на ивици сиромаштва, а износе храну да је поделе онима којима су ноге крваве, али настављају да пешаче, ако треба на рукама. У самој чињеници да смо прошле суботе присуствовали највећем протесту у српској историји. Светлост коју смо видели на Славији је ватра око које се окупља заједница, идеја о људскости која се враћа из дугог прогонства, симбол друштва које се, као феникс, диже из пепела.
А што се тиче тренутне власти, њена смена већ спада у домен неизбежних промена. Наравно, покушаће се стварање „нове стварности“, у којој се сваки дан дешавају протести, цео просветни систем је у блокади, али се ништа не мења. Рачунаће се да ће огромна енергија, једном ослобођена, спонтано изгорети и угасити се, па ће људи прихватити вечни „повратак увек истог“. Биће то „последњи гамбит“ самозваног велемајстора у политичком шаху. Али управо у друштвеној промени која се дешава лежи неизбежност пропасти овакве стратегије – могуће је игнорисати захтеве, читаве покрете са или без јасне политичке агенде, као што је и могуће насиљем сузбити побуну, али није могуће игнорисати дубоке друштвене промене. Као што вода увек налази пут кроз камење, тако и трајне промене колективне свести не могу да не не изазову трајне промене у друштву. Онда су и политичке реформе које настају као последица оваквих промена трајне, јер долазе изнутра, и осликавају тежње друштва да свесно мења своју стварност.
Охлократија, односно владавина олоша, представља најгори могући облик олигархије. У оваквом систему олигарси немају чак ни ону добро познату потребу, толико драгу античким филозофима и многим конзервативним интелектуалцима данас, да свој, наслеђени или отети положај, бране фантазијама о аристократској врлини или меритократији. Они су поносни на чињеницу да владају по начелу – јер ми се може. То наравно, чине уз помоћ таквог схватања етике у коме је добро, у метафизичком смислу, ако ја комшији отмем земљу и стоку, а зло уколико он то учини мени. У друштвеном смислу, охлократија је онај најперверзнији стадијум еволуције старе неолибералне идеје да не постоји друштво, већ само индивидуалац који бесрамно граби за задовољењем свих својих нагона. Она је анти-социјално уређење, у коме је појединац „добар“ у оној мери у којој се неће устезати да гази заједницу и све норме људскости како би остварио своје циљеве.
Управо та сила борбе против самих појмова етике и друштва је оно што везује најбогатије и најмоћније представнике власти са оним бахатим возачима који колима налећу на људе, „лојалистима“ који потежу ножеве и бацају камење, или са плаћеним батинашима који се претварају да бране лажне студенте. Није та сила, наравно, карактеристика само ове власти, она већ више од три деценије узима душу појединаца, а преко њих и целог друштва, које отуђује и тако покорава, милиметар по милиметар. Међутим, они који су пали под утицај ове силе постају најнасилнији и најбезобразнији управо у тренуцима када осећају да су угрожени, и када виде да је крај њиховог вакта близу. Они не могу разумети процесе дугог трајања, али виде да се у ово друштво поново враћа она сила људскости и солидарности од које страхује сваки кутак њихове подсвести. Оно што их плаши само им изгледа непознато јер су превише дуго веровали да никада више неће видети како наизглед сломљено друштво обнавља снагу заједнице. Штета је што се, осим за потребе испољавања лажног патриотизма, слуге финансијских интереса домаћих дахија и страних колонизатора нису пуно бавиле српском историјом, нарочито историјом два светска рата. Онда би знали да је то, између осталог, наша традиција.
Ово чему сада присуствујемо, то је, драги моји, морална револуција. То је колективна катарза која се дешава кроз спознају солидарности, на којој почива сам појам људскости. То је обнова друштва. Зато ће нам сутра све неправде бити мање прихватљиве него што су данас. Зато ћемо, постајући бољи људи, бити принуђени да градимо и бољи систем. Да мењамо све што остане исто и након првог у низу, иницијалног ослобођења, какво долази након оних политичких промена које ће морати да прате смену власти. Али много трајније промене дешавају се изван онога о чему ће писати историчари. Варница која је упаљена у Србији током последњих месеци не може да буде угашена ни звучним топовима ни топузима, ни претварањем да не постоји. Она ће сагорети и ову и сваку следећу тиранију. Она ће избавити свет из мрака.
Лука Филиповић је научни сарадник Института за савремену историју у Београду. Аутор је књиге „Еврокомунизам и Југославија 1968-1980“. Објавио је више научних радова и чланака из области историје радничких покрета, отпора неолибералним реформама, еволуције партијских идеологија и развоја односа марксистичких партија Европе и света
Извор: Нови Магазин
