Пише: Оливер Јанковић
Први дан друге седмице на Вимблдону, некада се звао „луди понедјељак“ јер су се тада (за разлику од претходних дана) сви мечеви једног кола (осмине-финала) играли у једном дану, и то у обије конкуренције. Разлог зашто је то тако била је „света“ и нерадна недјеља, послије које је ваљало „опослити“ све у једном дану. Тог обичаја више нема. Однедавно се мечеви осмине-финала играју и недјељом (дан раније), па други вимблдонски понедјељак може бити „луд“ само ако се у вези тога побрину такмичари.
Ове 2025. године тенисери су се збиља потрудили да тако буде. Прво је то урадио ловац на историјски 25. Грен слем. Новак Ђоковић је изашао на мегдан изузетно опасном Алексу де Минору, момку из Аустралије који само напредује и скида скалпове великим именима. Да је то тако видјело се у првом сету гдје је противник Србину дозволио само један гем! Услиједила је Ђоковићева маратонска потјера за изједначењем која је показала безброј мана и немоћи нашег шампиона.
Ако током првог сета није постојао на терену, Новак је током наредна три сета на моменте изгледао немоћно, безидејно и уморно. У ваздуху су висили нови брејкови противника, а „већ виђени“ добијени поени Ђоковића нестварно су се губили на мрежи или у тзв. неизнуђеним ситуацијама са основне линије. Па ипак, неким чудом, неком упорношћу и искуством, Србин је успио да увуче противника у центрифугу опште несигурности, лоших сервиса и „прљавих“ удараца. Све је личило на ропац двојице дављеника који се боре за ваздух, а од којих ни један не одаје утисак да ће преживјети.
Како и зашто је Новак добио наредна три сета идентичним резултатом 6:4, 6:4, 6:4 ? То мени није јасно. Де Минор је дјеловао бржи, издржљивији и прецизнији, а завршио је уморнији, несигурнији и нестрпљивији од свог 12 година старијег противника.
Елем, Новак је побједио на неки „трик“. Неки фактор X који га је баш вечерас промовисао као шампиона. Другим ријечима, не знам никог другог ко би овако упорно и истрајно скрцкао елан код Аустралијанца, и послао га кући. Новак то јесте учинио, и ако му ово није одузело сву животну снагу (а сви знамо да није) онда га је пролазак кроз овај муљ обостране лоше игре и нервозе, пролазак и долазак до побједе, сигурно учинио јачим и попео га на већи ниво. Онај који ће му бити потребан за саму завршницу. Добити овако маратонски меч, при сопственој блиједој партији, и то добити једног од најнезгоднијих противника на турниру, па то је оно нешто „више од других“.
А да овај понедјељак баш буде „луд“ побринуо се други Балканац, Бугарин Григор Димитров, који је свјетског број 1. играча Јаника Синера, досадашњу немилосрдну машину према противницима, рашчерупао у два сета 6:3, 7:5. При вођству од 2 : 0 у сетовима и ас сервисом којим је изједначио на 2:2 у гемовима, Димитров је добио неподношљив бол у рамену и грудима, због кога је морао да преда меч. Меч који је имао буквално добијен (2:0 у сетовима, 13:8 у гемовима, 2:1 у брејковима). Чинило се да је један од најопаснијих Ђоковићевих противника Ј. Синер на сигурном путу за испадање. Али имао је превелику срећу и остао. Са каквом енергијом ће Италијан наставити даље послије овог „поклона“ са неба – видјећемо.
