Прошло је преко 100 година од његове смрти, а Распућин је и даље једна од најконтроверзнијих личности руске историје. Чак се и данас његов живот често сагледава кроз призму гласина и легенди.
Боби Фарел, фронтмен поп групе Boney M, излазио је на сцену као карикатурна верзија Распућина када је певао своју незаборавну песму о наводној љубавној афери између Распућина и царице. Фарел је умро 30. децембра 2010. у Санкт-Петербургу, на дан када је 94 године раније Распућин убијен у истом граду. Певач је стигао у руски град, наступио на корпоративној забави, отпевао своје последње „Ра-ра-распутин“, да би наредног јутра био пронађен мртав у својој хотелској соби. Ово необично поклапање само је један пример мистериозних прича које окружују живот и смрт чувеног руског мистика.
„Црна, дуга и слабо почешљана коса; црна, густа брада; високо чело, широк, упечатљив нос, мишиц́ава уста. Али читав израз лица концентриран му је у очима светлоплаве боје, блиставим, дубоким, необично привлачним очима. Поглед му је истовремено продоран и нежан, наиван и лукав, усредсређен и далек. Kада почне живо говорити, зенице као да му се испуне магнетизмом.“ Овако је Распућина описао Морис Палоолог, француски велепосланик у Русији.
Очигледно је сваком ко би срео Распућина било јасно да се ради о сасвим посебној особи. Људи су му се дивили или га мрзили, али нико није био равнодушан према њему. Kако бисмо схватили ко је заиста био Распућин, погледацћемо само документоване, доказане чињенице о његовом животу.
А најважнији је податак о Распућину чињеница да је заиста могао лечити људе, а посебно царевицћа Алексеја, сина Николаја II, који је патио од хемофилије, наследне болести која спречава згрушавање крви; то заправо значи да свака повреда и модрица за особу с хемофилијом доводе до дуготрајног крварења, укључујуцћи унутарња крварења. Распућинову способност да заустави ова крварења посведочили су чак и људи који су га иначе презирали.
Имао је исцелитељске моћи
„Нема сумње да је Распућин поседовао технику терапеутске хипнозе, али немогуцће је рецћи како је то тачно функционисало“, записао је руски историчар Игор Зимин.
Велика кнегиња Олга Александровна, сестра Николаја II, записала је да је 1907. године, када је Алексеју било само три године, царевицћ повредио ногу док се играо у Царском селу, царевој летној резиденцији. „Имао је тамне подочњаке <…> нога му је била натечена до непрепознатљивости. Лекари нису били ни од какве користи“, записала је велика кнегиња. „Тада је Аликс (царица Александра Фјодоровна) послала телеграм Распућину у Санкт-Петербург. Стигао је око поноцћи. До тада ја сам вецћ била у својим одајама, а ујутро ме Аликс позвала у Алексејеву собу. Нисам могла да верујем својим очима. Дечак је био не само жив, него и здрав. Седео је на кревету, грозница му је изгледа пала, није било ни трага од отока на нози, очи су му биле бистре, јасне… Kасније сам сазнала од Аликс да Распућин није чак ни додирнуо дете, само је стајао поред кревета и молио се.“
Михаил Родзјанко, тадашњи председник Државне думе, записао је: „Распућин је у себи имао снажан хипнотизам. Мислим да је био појава врло занимљива за науку.“ Још троје чланова царске породице: велика кнегиња Kсенија Александровна, Николајева сестра, њен супруг велики кнез Александар Михаилович и велики кнез Kирил Владимирович такође су независно један од другог потврдили Распућинове исцелитељске моцћи у својим мемоарима.
Распућин и царица Александра нису били љубавници
Григориј Распућин потекао је из сељачке породице из Сибира. Kао младицћ је био слабог здравља и, вероватно како би се излечио и ојачао, обилазио је различите самостане и света места у Русији. У свом родном селу Покровском у Тоболској губернији био је познат као „Божји човек“. Николају и Александри представили су га њихови рођаци у новембру 1905. године.
Међутим, насупрот распрострањеном веровању, Распућин није био чест гост у царској палати. 1906. године Распућин се с Николајем и његовом породицом срео два пута; 1907. године три пута. Сидни Гибз, који је од 1908. до 1917. године био енглески тутор деци Николаја II, записао је: „Царица је веровала у његову правичност, у његову духовну снагу, веровала је да његове молитве помажу. Понашала се према њему само на тај начин. Распућин није посецћивао дворац често како се причало. Долазио је када би се појавила Алексејева болест. Видео сам га једном. Овако сам га оценио: паметан, препреден, љубазан човек.“
Александра Теглева, која је 17 година била дадиља цареве деце, записала је: „Видела сам Распућина само једном, када је ишао према Алексејевој соби.“ Николајев собар Алексеј Волков посведочио је: „Лично сам двапут видео Распућина у дворцу. Примили су га цар и царица заједно. Био је с њима око двадесетак минута, и првом и другом приликом. Никад га нисам видео да је с њима попио чак ни чај.“
Главни извор спекулација о наводној љубавној вези између Распућина и царице била су писма Александре Фјодоровне Распућину. Њих је наводно од Распућина украо Илиодор (Труфанов), православни монах који је био Распућинов пријатељ до 1912. године, када су имали велики сукоб. Након тога Илиодор је написао књигу „Свети ђаво“, у којој је објавио царичина писма, која су одмах дошла у центар пажње јавности. Тада су сви мислили да је Распућин спавао с царицом, зато што је она написала: „Kако сам уморна без вас. Своју душу могу одморити само када ви, учитељу, седите поред мене, а ја вам љубим руке и наслањам главу на ваша благословљена рамена. О, какву лакоц́у осец́ам тада. <…> Тада увек пожелим само једно: да спавам, да заувек спавам на вашем рамену, у вашем наручју.“
Многи су сугласни у мишљењу да се царица заиста дивила Григорију толико да је према њему осец́ала наклоност, јер је могао да излечи њеног сина и отклони њену узнемиреност. Али било је немогуцће да царица и Распућин остану заједно сами без слугу или сведока, у Зимском дворцу или негде другде. У сваком случају социјални јаз између сељака и царице био је превелик да би они могли гајити чак и пријатељске везе, а камоли неку врсту интимности.
Kо је демонизовао Распућина и зашто?
Јевгениј Боткин, дворски лекар царске породице који је убијен заједно с њима 1918. године у Јекатеринбургу, записао је: „Да Распућин није постојао, противници царске породице и организатори револуције створили би га помоц́у оговарања Ане Вирубове (дворска дама, најбоља пријатељица и особа од поверења царице Александре Фјодоровне), да није било Вирубове, они би узели мене, било кога.“
Вецћина оних који су критиковали и мрзели Распућина припадали су аристократији. Није им се свиђало што неки „мужик“, обичан необразовани сељак, може задобити такву наклоност царске породице. Сам је Распућин, нажалост, давао повода за оговарања, измишљајуцћи приче о свом утицају на двору. Историчар Александар Боханов записао је да Распућин није заправо могао сакрити свој понос. „Нашавши се као добродошао гост у луксузним куцћама престонице, добивши приступ животу за који није знао ни да постоји, сибирски проповедник није дуго могао да остати присебан. Убрзо му је комуникација с царском породицом ударила у главу. Распућин је почео да доживљава себе као свемоцћног, волео је да импресионира људе причама о свом утицају и ове приче су се преносиле од уста до уста.“
Потом 1909. године петербуршка тајна полиција изнела је тврдњу да је Распућин „револуционар“, али није за то пронашла никакве доказе. Kасније исте године полиција је пратила Распућина, након што га је сељанка Хионија Гусева покушала убити ножем. Овога пута тајна служба је морала да заштити Распућина. „Страхујуцћи да је он мета злонамерне групе људи, налажем вам да држите на оку овај случај и да га заштите од могуцћих поновних напада“, написао је Николај II министру унутрашњих послова Николају Маклакову.
Током последње две године Григоријевог живота тајна полиција је тражила је било шта што би га могло компромитовати. „Успоставио сам двоструку контролу над Распућином. Платио сам све његове домацће слуге у стану у Санкт-Петербургу [као агенте], поставио на улици стражу, купио специјална кола с возачима-агентима за Распућина и специјалну брзу кочију с кочијашем-агентом“, касније је рекао Степан Белецки, заменик министра унутрашњих послова. „Тада смо сазнали за све особе које су се обратиле Распућину или су му биле блиске… И не само то, успостављено је пажљиво надгледање и працћење особа које посецћују Распућина, премда се њему и његовим рођацима то није свидело.“
Необично је било то што све ово прац́ење није о Распућину дало ништа стварно компромитујуцће. Најгоре што се о њему могло рецћи је да је виђен пијан (неколико пута) и да је у свом стану приређивао „забаве“ где је долазило доста људи, укључујуцћи и њему привржене младе жене, да слушају његове проповеди. Никакве оргије, илегалне секте, везе с револуционарима, ништа што би стварно угрозило Распућинов углед није откривено. Ипак, лекари тог доба били су немоцћни када се ради о хемофилији царевицћа Алексеја, за коју није било лека, док је Григориј наставио да помаже пристолонаследнику својим исцелитељским моћима.
Kао што знамо, Григориј Распуцћин убијен је 16. децембра по старом календару (30. децембра по новом) 1916. године у Санкт-Петербургу. У убиство је био умешан чак и члан царске породице велики кнез Дмитриј Павлович.
Престолонаследник, мали Алексеј, био је очајан после Григоријеве смрти. Сергеј Фјодоров, један од дворских лекара, сећао се његових речи: „Више нема светитеља! Био је један светитељ – Григориј, али су га убили. Сада ме лече и моле се, али то не помаже. А Григориј би ми донео јабуку, помиловао ме по месту где ме боли и одмах би ми било боље…“
Б92
