„Умна чувства“, као синергија свих потенција људског (бого)сазнавања уписана су на нивоу спјева у цјелости, јер и душа уздигнута до самога творца отвара вид „са очију мојијех,/ непрозрачну смртности завјесу“, и слуша „гласе бесмртне музике/ и небесну њину армонију“, и осјећа додир „док ме неко за руку дихвати/ и позва ме пријатнијем гласом“, и пије „са бистрога тога источника“. „Умна чувства да објелодани“ ‒ да своје тјелесно преведе (врати) у душевно стање…
Његошев спјев Луча микрокозма до данас остаје заглављен у конткесту религијских, филозофских, метафизичких и космолошких испитивања. Скоро без изузетка, такви интрпретативни приступи упориште налазе у препознавању алегоријске интенције спјева, због чега Луча добија статус некаквог крипто-наратива, чија значења тражимо „иза текста“. Понекад и „изван текста“.
Још је Алојз Шмаус у својим драгоцјеним испитивањима, прије сто година, отворио (и затворио!) питање оригиналности Луче микрокозма. Смјештајући Његоша у поетско-идејни систем сродних аутора, Милтона, Дантеа, Ламартина и Клопштока, Шмаус показује да постоје извјесне аналогије и стваралачке интенције, али да није могуће тврдити да је Његош неоригиналан реинтерпретатор дјела из хексамералне књижевне традиције. Примјера ради, ако је сразмјерно лако доказати „да је Милтонов утицај несумњиво постојао“, подједнако лако може се доказати да тај „утицај није ни издалека довољан да нам објасни постанак ՚Луче микрокозма՚“ (А. Шмаус).
Испитивање Његошевих интерекстуалних релација са књижевном традицијом остало је живо све до данас, док је сличан смјер развијен и у простору филозофских и религијских испитивања. Иако несумњиво значajни, такви трендови скоро да су гурнули у други план поетичка испитивања, то јест уобичајене механизме књижевне (иманентне) анализе текста, која тежи да установи како се конституише значење у тексту, како се ре-креира жанр у коjeм се дјело профилише. Зато се, безмало, може устврдити да алегоријске (херменеутичке) анализе Луче често егзистирају као крње интерпретације.
Примјера ради, у тежњи да Лучу микрокозма третира као „литургијску поему“, Жарко Видовић мора да устврди да ово дјело није „никакав метафизички или космолошки спјев“; да није „ни епско, ни драмско, ни лирско“ дјело. (Више је него очигледно да Луча јесте и све то што Видовић тврди да није!) Поред тих, у шаховском смислу ријечи, великих жртава, Видовић мора да искорачи и изван текста саме Луче, па да упоришта за „литургијско читање“ спјева проналази у одређеним епизодама из („литургијског“) живота владике и пјесника Његоша. Све жртве и биографски излети што их Видовић плански и свјесно изводи не могу се третирати као погрешно читање, јер пружају обиље убједљивих и подстицајних закључака; толико, да бисмо могли устврдити да нико више није погодио и да нико више промашио значење Луче, колико овај православни интелектуалац. Видовић скреће пажњу на двије важне идеје/мотива/метаофре из Луче микрокозма: „смрзнут побожношћу“ и „умна чувства“, што овдје вриједи размотрити из текст и контекста.
У периоду од 1837. до 1844. године Петар II Петровић Његош једва да ишта објављује. Тачније речено, у том седмољећу настаје тек десетак пригодних пјесама. Па ипак, године „књижевног ћутања“ могле би се разумјети као раздобље Његошевог духовног узрастања, што ће финиширати објављивањем спјева Луча микрокозма.
Ово дјело, како биљежи Његошев ађутант, биограф и пријатељ Милорад Медаковић, „бјеше владици најмилије“. Медаковић свједочи да је Његош писао Лучу „уз часни пост и за шест недјеља не пушташе никога к себи до мене“. У писму упућеном С. М. Сарајлији 24. јуна 1845. године сâм Његош пружа још прецизније свједочанство: „Пошиљем ти моје мало дјелце Луча микрокозма, мном састављену четири прве неђеље прошлога частнога и великога поста“.
Осамљивање, пост и молитва ‒ као агенси специфичног духовног стања аутора Луче – не могу се пренебрегнути у тумачењу самог спјева. Међутим, остајање на појашњењу да је ријеч о „специфичном духовном стању“ једва да има икакав опипљив значај. По мом увјерењу, ово „специфичност духовног стања“ може се објаснити тропичним изразима „смрзнут побожношћу“ и „умна чувства“, којима аутор описује полазну позицију уздизања душе (луче/искре) „у љетопис опширни вјечности“.
Поклоника виђи сиромаха
Како плови морем к светилишту:
Готово је смрзнут побожношћу,
Носи завјет на олтар вишњега;
(ЛМ, I)
Ако имамо у виду да се уводно пјевање Луче отвара као инвокација, зазивање (Божије) Правде, онда у пјесничком смислу препознајемо оно што би Е. Р. Курцијус назвао „топос афектиране скромности“. Његош, попуст средњовјековних дијака, исказује скрушеност, недостојност, те метафором „смрзнут побожношћу“ молитвено зазива мудрост Господњу; чини се да исказује библијску поуку да је страх Господњи почетак мудрости. Бити „смрзнут“ пред Господом значи бити у посту, молитви и литургији. Ако слиједимо тумачења Жарка Видовића, онда то значи бити у „бестрашћу“, у „врлини софросиније“, у платонистичком и светоотачком смислу:
„Насупрот аристотеловском схватању врлине – као разборите употребе страсти и уношења мере којом страст постаје корисна и употребива – платонизам сматра да је врлина могућа тек кад се човек очисти од страсти.
Та очишћеност је софросинија. Њоме је душа залечена, тј. исцељењна (цела), пошто је претходно била повређена ՚окрњена՚ страстима. Зато се, управо платонски схваћено, та софросинија преводи у светоотачкој литератури са целомудреност, целомудрије постигнуто бестрашћем: тада је душа ՚цела՚, ՚целовита՚, ՚исцељена՚, излечена, очишћена, подмлађена, чедна, девествена!“ (Ж. Видовић, Његош и литургијске анагнозе, 2017: 38).
Мотив смрзнутости (леда, студени, снијега) Његош широко варира у спјеву. Но, да он заиста може, бар на самом почетку првог пјевања имати значење очишћености од страсти; дакле, имати значење на начин како то Видовић тумачи, може упућивати и мотив ватрености који се одмах, као контраст, уводи након строфе са мотивом смрзнуте побожности:
У ноћ, страшном буром разјачену,
Сину мени зрака пред очима
И глас зачух кано глас ангела:
„Ја сам душе твоје помрачене
Зрака сјајна огња бесамртнога:
Мном се сјећаш шта си изгубио:
Бадава ти ватрени поете
Сатварају и кличу богиње:
Ја једина мраке проницавам
И допирем на небесна врата.
Мотив ватрености јесте уведен у свом традираном и симболичном значењу, али је у хришћанском кључу делегитимисан као чин богосазнања: „бадава ти ватрени поете“. Међутим, у опозцији смрзнут побожношћу – ватрени поете можемо можда препознати оксиморонско удвајање, профилисано у изразу „умна чувства“.
Сам израз, „умна чувства“ до сада је темељно тумачио Микоња Кнежевић у својој изванредној студији Његош и исихазам настојећи да истражи његово поријекло:
„Његошев идиосинкретички израз ՚умна чувства՚ морфолошки је близак изразима као што су ՚умна крила՚, ՚умно сјеме՚, ՚умне твари՚, ՚умна сила՚, ՚умно сунце՚, ՚умно зрно՚, ՚умни електризам՚, који се релативно често јављају у његовим дјелима. За неке од њих – као што су изрази ՚умно сјеме՚ и ՚умно зрно՚ – већ је утврђено да нијесу плод самоникле пјесничке имагинације, већ да своје поријекло имају у античкој философији, прецизније, у стоичком учењу о ՚сјеменим логосима՚“ (М. Кнежевић, Његош и исихазам, 2016: 69.
Тумачење израза „умна чувства“ дотицали су и Жарко Видовић, који га смјешта у контекст „литургијског читања“ Луче микрокозма, док у нешто општијем смјеру Слободан Томовић израз тумачи као „сложен облик душевног живота“, као „непосредно сагледавање, наслућивање, интуицију“, као синергију: „ум, чула, емоције, инстинкти, готово све душевне моћи“. Очито је да ови тумачи имају сагласност да је израз необично важан, да је опремљен сложеним теолошким и филозофским значењем, да представља некакво пјесниково домишљање да искаже недостатност човјекове сазнајне (боготражитељске) способности. Поред тога, потребно је констатовати да се израз уводи у инцијалној позицији текста Луче, у самој Посвети*, чиме се и од стране самог аутора сигнализује на његово специфичан значај:
Човјек орган доста слаби има
Да изрази своје чувствовање,
Зато знале различите дава,
Различите тјелодвиженија,
Умна чувства да објелодани;
Но сви наши слаби изговори
И сва наша слаба чувствовања,
Спрам онога што би шћели казат,
Нијемо су сплетено нарјечје
И клапање душе погребене.
Пјесничко уздизање душе у надсвјетовност/надвременост, у небеске сфере, могло би се представити као духовна маршрута: „умна чувства“ – „смрзнут побожношћу“ – Луча/искра – Анђео хранитељ – Источник. Прве двије карике у овом ланцу у вези су са позицијом земаљске егзистенције; као духовна припрема, созерцање; као литургијски опит, јер литургија позива да будемо смрзнути побожношћу, у умном чувству; дакле, да видимо слику Бога живога (икону); да чујемо пјесму која слави Господа; да додирнемо, цјеливамо, икону; да осјетимо мирис тамјана; да окусимо хљеб и вино (евхаристија). То је можда пут да „оно што је ՚умно՚ почиње да се доживљава и ՚чувствено՚, што значи да и тијело почиње да се партиципира у сагледавању божанских реалитета, а отуда и у самом процесу сазнања“ (М. Кнежевић, Његош и исихазам, 77).
„Умна чувства“, као синергија свих потенција људског (бого)сазнавања уписана су на нивоу спјева у цјелости, јер и душа уздигнута до самога творца отвара вид „са очију мојијех,/ непрозрачну смртности завјесу“, и слуша „гласе бесмртне музике/ и небесну њину армонију“, и осјећа додир „док ме неко за руку дихвати/ и позва ме пријатнијем гласом“, и пије „са бистрога тога источника“. „Умна чувства да објелодани“ ‒ да своје тјелесно преведе (врати) у душевно стање…
Милорад Дурутовић
* Посвету Његош пише и додаје спјеву накнадно. Осјећајући можда потребу да понуди својеврстан интерпретативни кључ за тумачење спјева у цјелости. Она се тако и може препознати као каталог поетско-религијских појмова, али и као каталог првих и посљедњих питања на која се кроз шест пјевања Луче дају одговори. Основна идеја уписана на нивоу Посвете јесте примордијалност човјекове (адамовске) самоће; човјек као космичко сироче. Пјесник зато не трага само за Тајном пада, за питањем поријекла зла у свијету, него и за Тајном очинске љубави, за питањем поријекла Љубави, као Божије милости.
