Nezapamćen totalitarizam Zapada u kome je nemoguće čuti drugačije mišljenje je posledica vekovne rusofobije i gubitka kredibiliteta koji se medijski pokriva viškom emitovane mržnje, smatra Milo Lompar.
Jednoumlje i medijski totalitarizam današnjeg kolektivnog Zapada, samozvanog lučonoše slobode i demokratije, nezabeležen je u istoriji. Ratna propaganda Zapada u „sukobu u kom ne učestvuje“ uveliko je rigidnija i totalitarnija nego prilikom NATO agresije na SRJ ili invazije na Irak, Libiju i Siriju.
Drugačiji stav gotovo je nemoguće čuti, a uniformnost mišljenja vidljiva je na svim poljima, od glasanja u Ujedinjenim nacijama, do izbora za pesmu Evrovizije.
Neviđen medijski totalitarizam
Današnji medijski totalitarizam Zapada polazi od toga što se Zapad, za razliku od onoga što govori, nalazi u izvesnom ratnom stanju sa Rusijom koja je ozbiljan i veliki protivnik u njihovim očima, kaže za Sputnjik dr Milo Lompar, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu.
Ali ono što je tu suština jeste da se s jedne strane aktivirao zapretani ali uvek dejstvujući momenat rusofobije u zapadnim društvima. To je nešto što traje 200 i više godina i sledstveno tome to nije nešto što je tako lako promeniti. Dakle, onog momenta kad se pojavljuje neki motiv to se uvek ulančava i ispoljava sa sve većom i većom snagom, dobijajući na ubrzanju. To je jedan dugotrajni ili davnašnji motiv. A ima jedan sasvim aktuelni, a to je da on nastoji da kompenzuje svoj nedostatak kredibiliteta.
Naime, lažna priča o tome da će Zapad biti spreman da se žrtvuje za svoje saveznike na neki način je u Ukrajini dovedena u pitanje. Pokazuje se da Zapad ne želi da rizikuje svoje gradove i ljude, pogotovo to ne želi Amerika, i sledstveno tome, to mora nekako medijski da se pokrije. A to medijski može da se pokrije tako što će se sada kompenzovati ta vrsta nespremnosti jednim viškom verbalne spremnosti i jednim viškom emitovane mržnje. Tako da su to dva elementa koji su udruženi i koji uz već na Zapadu izvedenu davnašnju unifikaciju medija, obezbeđuju taj efekat. Glavni mediji prate ovaj aktuelni nalog, a to je nalog da se kompenzuje nekredibilnost NATO-a i nespremnost zapadnih zemalja da budu na nivou onoga što govore da će biti, a nisu. Sa druge strane, alternativni mediji su ukočeni duboko rasprostranjenom rusofobijom koja traje puna dva ili tri veka u zapadnim društvima i ne žele da se izlože jednoj vrsti neočekivanog odgovora okoline ili sredine u toj stvari.
Ideologija globalizma – sistemska nivelacija naniže
Da li je postojao sličan slučaj u istoriji da je sve bilo baš toliko uniformisano i jednoumno?
– Nije svet bio globalizacijski premrežen, ali ako pogledate da su Englezi nazivali Nemce Hunima u Prvom svetskom ratu, proglašavajući ih za Azijate, onda vidite da su to tehnike ratne propagande, jednostavno rečeno. Kako se povećava tehnička moć manipulacije i upravljanja, kako tehnika vlada životima, tako se mogućnosti propagande povećavaju. Sa druge strane, zapadna društva karakteriše izuzetno velika nivelacija naniže, i to je posledica ne toliko globalizacije kao tehničkog procesa koliko globalizma kao ideološkog projekta koji treba da nadogradi taj tehnički proces. Ta nivelacija naniže u stvari znači da se u intelektualnoj, medijskoj i duhovnoj sferi zapadna društva upodobljavaju nižim mogućnostima sopstvenog postojanja i time se bitno razilaze sa nekim trenucima u svojoj prošlosti kada je ta alternativnost bila posledica nivelizacije naviše, kad je čovek želeo da se razlikuje vrednošću. Danas, međutim, to niko ne želi ni vrednošću, ni na bilo koji drugi način. Dakle, to je posledica tog globalizma kao ideologije koji sprovodi jednu sistematsku nivelaciju naniže.
Može li Zapad izaći iz tog jednoumlja i kako?
– Zavisi kako stvari budu išle. Ako stvari budu išle tako da Evropa, kao što sada izgleda, postane deo Amerike, a da se na drugoj strani polarizuju Rusija i Kina, onda se može u dogledno vreme očekivati neka vrsta sporazuma koja bi mogla da podstakne preispitivanja u različitim pravcima. Međutim, društva, zapadna pogotovo, nemaju u ovom trenutku tačke sa kojih bi se ta preispitivanja mogla izvršiti. Jednostavno, izvršena je potpuna totalizacija i to je nešto što je jako teško izvesti bez velikog sloma materijalnog, pa onda posledično, duhovnog, moralnog itd. Ukoliko se ovaj proces globalizacije završi sa oblikom amerikanizacije Evrope, mislim da preispitivanja neće biti, kao što vidimo da ih nema ni u SAD, Australiji i Velikoj Britaniji.
Ima li spasa
Može li doći do nekog protesta ili pobune odozdo?
– Sumnjam. Mislim da su tehnike kontrole vrlo razvijene. Možda u slučaju nekih velikih lomova u materijalnom ili nekom drugom registru, ali vidite u Francuskoj, gde je Marin Le Pen dobila 42 posto glasova, što znači praktično polovinu francuskih glasova, nemate tu vrstu bunta, otpora itd.
Ali, imali smo žute prsluke u Francuskoj.
– Da, ali to je sve potopljeno. Kao što vidite, to je difuzno, raspršeno. Za bunt vam treba organizacija, dakle neko treba da stane za politički subjektivitet. To je početak svega, da to budu politički subjekti a ne da budu tako, neki ljudi. S druge strane potrebna vam je medijska prezentacija i potrebno je da ljudi prepoznaju zajedničku volju kod onih kojima bi mogli da veruju u tom procesu. Sad nema nijedan od ta tri uslova.
Koliko su nepredvidive posledice ovoga što se dešava u svetu?
– Apsolutno. Mi ne možemo znati da li će se pojaviti masovna glad, da li će se pojaviti nešto neizračunljivo… Ne možemo znati koje su krajnje namere onih koji vode ceo proces ili učestvuju u njemu. Naravno da sve ovo što mi govorimo podleže promeni zato što raspolažemo sa ograničenim znanjima o toj stvari. I naravno, ograničenim informacijama i našim ličnim ograničenostima.
Sa današnje tačke gledišta, ima li spasa planeti?
– Pa ovo sada je stiglo do tačke da se to pitanje sa zabrinutošću može postaviti. Ne bih mogao da dam odgovor, ne mogu to da procenim.
