Гардијан: огроман број анонимних миграната сахрањен широм ЕУ у необележеним гробовима
8. децембар, 2023.
Да ли ће нас поробити квадратна једначина
10. децембар, 2023.
Прикажи све

Локални избори 2023: Драматургија Вучићевих опсена

Александар Вучић, (Фото: Ненад Ковачевић/Нови Магазин)

И уочи предстојећих избора, иако тврди да не учествује у кампањи сопствене странке, обећава већ обећано. Сеје мржњу, кука да га нема у медијима иако свакодневно дивани пред камерама режимских телевизија, кује теорије завере, прети… Државну касу празни тако што пуни бирачке кутије купљеним гласачким листићима. Нашим парама нас обмањује, трује, дели, свађа

Александар Вучић, (Фото: Ненад Ковачевић/Нови Магазин)

Мрак и слабо осветљење испред спортске хале „Велики парк“ у Ужицу, уочи почетка Вучићевог предизборног митинга, нису успели да прикрију тужна лица, безвољност, чак и стид људи који су на тај скуп стигли аутобусима из целог ужичког региона. Није то успело ни блештавилу рефлектора унутар дворане у којој су му убоги људи дириговано аплаудирали и узвикивали пароле подршке.

Први човек државе се тридесетак година обучавао митингашењу током радикалског и напредњачког стажа. Утисак је да данас његови покушаји да опсенама, гестикулацијама, личним емотивним обртима са бине заведе људе по драматуршким дидаскалијама о поделама, мржњи, понижавању политичких противника, уценама сопствених присталица – нису тако успешни као раније.

И уочи предстојећих избора, иако тврди да не учествује у кампањи сопствене странке, обећава већ обећано. Сеје мржњу, кука да га нема у медијима иако свакодневно дивани пред камерама режимских телевизија, кује теорије завере, прети… Државну касу празни тако што пуни бирачке кутије купљеним гласачким листићима. Нашим парама нас обмањује, трује, дели, свађа.

Ништа од тога није пропустио да уради у Ужицу.

Сатима пре почетка прошлонедељног напредњачког предизборног окупљања огромна гужва на улицама и тротоарима. Стижу аутомобили и аутобуси из Прибоја, Пријепоља, Пожеге, Ариља, Бајине Баште и других градова. Реке људи у тишини и лењо крећу се према спортској дворани. Мноштво аутобуса је паркирано на аутобуској станици.

Поред бетонске жардињере, на улазу у пицерију на Тргу партизана, згужвана и блатом умазана српска застава. Као да ју је неко бацио у налету глади. Крчање стомака Вучићевог присталице је, изгледа, нађачало његову обавезу да искаже поштовање према државном симболу који је, по задатку, донео у Ужице.

Група младића застаје код кружног тока, испред Народног музеја. Фотографишу се.

„Ко су ови?“, пита се Ужичанин. „Немам појма, али нису одавде. Иду, ваљда, на Вучићев митинг“, нервозан је други због гужве. Псује Вучића. Баш масно.

Град је под полицијском опсадом. На паркингу код хале мноштво полицијских возила и полицајаца у униформама. Бране „уљезима“ прилаз паркингу. Полицајци су и преко пута, у Омладинској улици у делу града који Ужичани називају „Севап сити“. Неки су видљиви, а други су у мрачним улазима оближњих зграда. Ту су и полицијске „марице“, црна комби-возила без ознака коме припадају, санитет и контејнери с ТВ опремом за директан пренос.

Специјалци и пљескавице

После напредњачког окупљања, неколико црних комби-возила београдских регистрација, без ознака коме пропадају, паркирано је на тротоару испред радње брзе хране „Скадарлија“, на Алексића мосту. Касније се сазнало да су тим возилима допутовали људи из Вучићевог обезбеђења, наводно припадници специјалних полицијских структура. Из возила су излазили мушкарци у цивилу и, у диму од роштиља, стрпљиво чекали вруће пљескавице.

Хладно је

Људи на митингу, (Фото: Ненад Ковачевић/Нови Магазин)

Хладно је, људи су потиштени и тихи. Цупкају у месту испред хале, којој је прилаз онемогућен металном оградом. „Мљацкање“ блата под њиховим ципелама нађачава повремене и тихе реченице. Стрпљиво чекају да редари уклоне ограду и пусте их у халу.

„Немојте мене. Питајте овога“, каже средовечни човек и показује на мушкарца у његовом друштву. А он је изненада „заузет“. Вади мобилни телефон. Окреће главу. Неће да прича. И други беже од новинара. Ипак, пензионери су вољни за разговор.

„Ма долази нам председник. Због тога сам дошао. Шта бисмо ми, пензионери, без њега. Он нас држи и чупа“, убеђен је у то Милун Даниловић з Ужица.

Његов вршњак из Пријепоља открива да је из тог града стигло „десетак аутобуса“.

„Фала богу да можемо да дођемо да подржимо председника. Зато смо и дошли“, срећан је Радоје Пријовић под шајкачом с кокардом, док у руци држи малу пластичну заставу Србије.

Мићо Бајић је допутовао из Пожеге.

„Ја сам избегао из Хрватске због рата. Живим у Пожеги са троје ђеце и подржавам Вучића, а Србија“, одушевљен је Мићо, „није имала бољег председника од њега.“

Спортска хала постаје крцата. Све шљашти од светла. Мноштво редара, телохранитеља, људи из протокола, напредњачких хостеса, камера и друге опреме. Није се штедело.

У средишту хале, под великом металном конструкцијом са разнобојним рефлекторима, велика бела бина и натпис „Србија не сме да стане – Александар Вучић“. Кран с режимским и страначким камерама „хвата“ сцене подршке вођи. Десно од бине су ВИП гости – улицкани и насмејани министри, државни секретари, функционери СНС, бивши спортисти који су се приклонили напредњацима, локални привредници…

Народ шири велике платнене транспаренте: „Ужице је уз Вучића“, „ФАП Прибој, хвала председниче“, „Ариље је уз Вучића, „Варош је уз Вучића“, „Бајина Башта је уз Вучића“. У средишту је и мања парола „Пилица“, коју из масе издиже неко од мештана тог села код Пожеге.

Делиријум

Дејан Петровић на митингу СНС, (Фото: Ненад Ковачевић/Нови Магазин)

Стиже и Вучић. Настаје делиријум којим диригује Крсто Јањушевић, напредњачки кадровик из Прибоја, не баш омиљен међу његовим ужичким колегама. Он је и државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Под његовом командом, подизањем или спуштањем руке, оглашава се хор навијача. Вичу „Ацо Србине“ и певају „Србија не сме, Србија не сме, Србија не смееее да станееееее“.

Вучић се грли с Миланом Стаматовићем, дугогодишњим председником Општине Чајетина и лидером донедавно опозиционе Здраве Србије, која је уочи ових избора подржала Вучића. Обојица су се до пре две године чашћавала најпогрднијим епитетима, а Стаматовић се гадио било какве коалиције с напредњацима. Ипак, „закопали су секире“ након што је Вучић на Златибору пустио у погон панорамску жичару „Голд гондолу“, око које су се и највише свађали, а коју су Чајетинци изградили без динара подршке државе. После таквог страначког „гондолисања“, чајетинска каса је почела да се пуни позамашним и учесталим свотама из државног буџета.

Дејан Петровић, мајстор трубе из Ужица, са још двојицом колега најављује почетак скупа свирањем српске химне. Проф. др Јелена Друловић са Клинике за неурологију КЦ Србије исказује „срећу, што живи и ради у Србији у којој су се догодиле огромне и позитивне промене у здравственом систему“.

Стаматовић са бине хвали „нашег председника“. Набраја његове заслуге за путеве и друге пројекте у златиборском крају. Занео се у величању „победничке коалиције под вођством Александра Вучића“. Поручује да је она „једина нада за будућност Србије“. Одужио је са говором. Не помажу покушаји суфлера из протокола који му дискретним гестикулацијама поручују да заврши своје обраћање. Не реагује. Говорио је скоро 16 минута, четири минута краће од Вучића.

Милош Вучевић, председник СНС, вајка се на „Шолакове и Ђиласове телевизије“ и грлато поручује да су „нападајући Вучића, напали све нас, све наше мајке и очеве, децу и целу Србију“. Поентира са тезом да „17. децембра Србија бира „између Драгана Ђиласа и Александра Вучића“, а да је „све остало шарена лажа“.

Док је чекао свој наступ, од скрушеног и замишљеног човека, попут монаха, на трен погнуте, а онда подигнуте главе с погледом „унедоглед“, нудећи театарску ролу о „тежини“ сопствених брига за све нас, Вучић се на белој позорници преобраћа у бучног и бесног говорника.

Повремено би се насмејао. Покушавао да буде духовит. Његове присталице су га поздравиле дугим аплаузом до те мере да је и њему, глумио је, било неугодно. Хвалио је Крста што је довео навијаче, а Крсту је пријала похвала вође.

Обећавајући већ обећано, Вучић је додиривао и намештао своје наочаре, језиком влажио уста, бивао тих, самодовољан, лажно брижан. Осмишљавао је драмске паузе и мук у дворани. Онда би заурлао, гранао рукама и подизао песнице, дизао глас за неколико октава. Грмео о патриотизму, претио изборним конкурентима. Маса је одушевљена.

Слуга не/покорни

Александар Вучић, (Фото: Ненад Ковачевић/Нови Магазин)

Из ужичке спортске дворане, чију је реконструкцију најавио пре осам месеци, али од тога није било ништа, Вучић поново обећава реконструкцију тог запуштеног објекта. Тврди да ће новац за то бити обезбеђен до краја ове године. Наставио је са обећањима која су већ „пожутела“ – од завршетка ауто-пута до Пожеге и других саобраћајница, тунела кроз Кадињачу, до реконструкције ужичке болнице. Болница ће, обећао је, за неколико дана добити једну, а потом, за три месеца, још једну магнетну резонанцу, нове мамографе, ултразвучне апарате…

Јавно је решио и сопствену дилему – „због чега опозиција“, називајући је лицемерном, „покушава да га оцрни“. „Зато што ја нећу да будем покорни слуга ниједној страној сили. Хоћу да служим само српском народу, грађанима Србије и никоме више“, урлао је Вучић.

Поручио је опозицији да „им нећемо дати да се врате на позиције с којих су опљачкали своју земљу, на шта је маса узвратила френетичним узвицима: „Лопови, лопови!“

Када је најављивао „чашћавање“ пензионера, средњошколаца и корисника социјалне помоћи новцем из државне касе, његове присталице су пале у транс.

После дуже од једног сата, напредњачки театар се завршио. Колоне аутомобила и аутобуса су напуштале Ужице. Испред хале, двојица Вучићевих присталица своде утиске.

„Било је баш много људи. Колико?“, пита један од њих, а други му одговора: „Не знам, али било је пуно. Знам то по устајалом ваздуху у хали.“

Пут путује караван

Аутобуси у Ужичкој станици, (Фото: Ненад Ковачевић/Нови Магазин)

Разлика је само у томе да ли долазе или одлазе – режија је иста; аутобуси, људи добрим делом плаћени да буду ту, мада су и најзагриженији плаћени. Заслужили су, истина из страначке касе, не државне, али том новцу није лако ући у траг. Они који су га обезбедили брину и о даљем току – ништа што би могло да стигне до „сумњиваца“ у државним органима.

И сви радо пристају – они који дају чак раздрагано, они који примају мало опрезније, али да, драго им је.

Највише се радују они који којима је обећано да ће бити плаћени 17. децембра, онда када докажу да су оправдали и ову и ону дневницу.

Није у реду мислити да су силни аутобуси у суботу 2. децембра паркирани на путу према Штарк арени натоварени невољницима којима је дневница приоритет. Далеко од тога – већина своју дневницу схвата нормалном јер толико воле свог председника – који није изборни такмац! – да ће и платити да га виде, чују уживо, поздраве, а тек ако га додирну…

Њима је логично да се на разне изборне листе подмећу фалсификовани потписи – јер опозиција и јесте фалсификат политике.

Њима је јасно да су сви опозиционари против немачко-француског плана, који Вучић јесте прихватио али није потписао – јер опозиција би да га (она десна) нестане, а она проевропска потпише. Само Вучић зна како да лавира – да прихвати и одбије некакав папир, па да преговара о даљим уступцима. Док Срби и на северу Косова више немају куд него да прихвате косовске таблице иако су их баш оне у ових годину дана оставиле на милост и немилост свима.

Јасно је њима и да ће неки путић, а тек обилазница, неки извор, нека цев стићи до њих, јер председник баш о томе мисли, само је несретник обузет спашавањем Косова, сметнуо с ума. Али, само што није.

И само што им није запослио дете, неудату заову, добродржећег течу… Обећао је, ако не баш он лично онда његови емисари. А председничка се не пориче, а далеко било гази као у Блацу.

А може и у Београду и још 64 општина и градова где ће сви путници намерници, а они који нису могли да се укрцају, 17. децембра заокружити прву опцију на листи и показати је ментору који ће знати да им се реваншира. Обећено – прихваћено.

Исто је свуда као неки дан у Ужицу где је неформални владар Србије „нахватао“ и „капиталца“ у лику оног који му је пре само неколико година поручивао – воде своје псе (у црном и џиповима без ознака!) да ми не пустимо своје шинтере. Чајетинске!

И уопште није битно иду ли они код комшија или комшије долазе њима на митинг или скупа путују у Београд, где размажени велеграђани не могу да се протегну до Арене. Битно је само да их за камере буде више него на „издајничким“ митинзима, а још важније да прекрију као сњегови, рузмарин и шаш оне „прогласаше“ који нешто паметују посвуда, па стигоше и до Косовске Митровице. У нади да ће људи смоћи снаге и употребити свој глас. Није важно за кога, важно је да знају да су то урадили и тиме означили своју судбину.

Ненад Ковачевић

Извор: Нови магазин

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *